Хендикеп или посебна потреба?

Хендикеп или посебна потреба?

1120
0
SHARE

“Отворен Центар за дневни боравак деце са посебним потребама”, тако је гласила вест прошле недеље на РТС-у. Ништа не би било спорно да није у 21. веку коначно разрешена терминолошка разлика када је у питању посебна потреба или хендикеп. Сврха није да покажем РТС-ову непрофесионалност када је у питању наслов ове вести, већ у томе што јавни сервис активно користи у информативним емисијама реч “посебне потребе” у погрешном контексту. Касније се у тексту вести спомиње да је “Центар основан за децу са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом” –опет у наставку вести грешка у терминологији.
Особа са инвалидитетом, особа са хендикепом и особе са посебним потребама, због чега је битно да се познаје разлика? Особе са посебним потребама су сви људи на планети, некоме је потреба да иде петком вече у излазак, а некоме да се упише у плесну школу, све је појединачно и индивидуално. Међутим, проблем је такође и у томе што је велика терминолошка разлика између појма хендикеп и појма инвалидитета. Термин инвалидитет је заједнички израз за велики број различитих оштећења попут физичких, интелектуалних и чулних, али и здравствених стања и менталних болести које могу бити трајне или пролазне. Реч хендикеп односи се на ограничење могућности учествовања у животу заједнице равноправно са осталим члановима. Рецимо, један инвалидитет производи више хендикепа.
Особе са хендикепом се суочавају са додатним препрекама што на дуге стазе може да утиче на њихов подстицај што, са једне стране постоји императиве постигнућа, а са друге ситуација немогућности да се тај императиве постигнућа реализује под равноправним условима. Тада долази до фрустрација, одустајања од школовања … Чињеница је да су особе са хендикепом, попут свих осталих људи, различитих карактера и да се самим тим различито носе са својим немогућностима. Неки одлуче да максимално искористе своја права и да се боре за њих, док неки остају огорчени и повлаче се из друштва, што ствара нови хендикеп, а то је нпр. мањак социјалне интелигенције.
У Београду тренутно студира око 350 особа са хендикепом, а од тога је само њих сто на факултетима које обухвата Универзитет у Београду услед неадаптираних услова на које имају право законски. Постоје проблем који су укорењени у систему наше државе и врло их је тешко решити јер су испреплетени са свим осталим недостацима са којима се свакодневно сусрећемо. Оно што појединац запослен у високошколској установи, послодавац, колега, новинар може да уради јесте да се потруди како би омогућио овим људима да се не осећају издвојено и дискриминисано, већ укључено у студентску или друштвену заједницу. Тако би се учинио мали корак ка промени целокупног функционисања заједнице.
Какви су услови студирања и како факултети прилагођавају рад студентима са хендикепом, на који начин се слепе особе сналазе за превод литературе, да ли користе јавни превоз, да ли је реализација стручне праксе за студент са хендикепом немогућа мисија, какав је њихов друштвени и психолошки живот – све су то разлози који јасно оцртавају линију између оних којима је помоћ неопходна и који се налазе на друштвеној маргини и свих нас са тзв. посебним потребама. У томе новинар РТС-а греши и колико год се трудили да постигну “ублажавање” користећи термин посебне потребе, тиме истовремено занемарују и искључују нешто што није само здравствени проблем већ и друштвена стигматизација.

Секулић Сара – студенткиња новинарства на Факултету политичких наука у Београду

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY