SHARE

Са великом стрепњом сам у понедељак ујутру закорачио на улицу из свог стана у Валтеровој. Постизборни понедељак ми је углавном такав, опхрван стрепњом, све у некој нервози шта ћу уопште дочекати на улицама и на лицима људи. Као оно када после неке пијане ноћи, излупетате глупости некоме до кога вам је стварно стало, па имате онај јутарњи обавезни трансфер блама, све у једноставној нади да се нико и не сећа шта сте заправо урадили.
Без обзира на то што на изборима не учествујем последњих неколико година као директни актер, овај осећај стида ме никако није напустио.

И ови избори за Бошњачко национално вијеће, као и они претходни за изборе за савете Месних заједница у Пријепољу, су ме подсетили да народ на овим просторима није политички еволуирао барем од Нушићевог “Посланика”, који је написан цирка пре 100 година. И тада, као и сада се политички обрачун заснивао на “издајницима”, “лоповима”, “сецикесама”, док је сада то донекле еволуирало, па се сусрећемо са терминима попут “шеф нарко-картела“, “страним плаћеницима” и слично …

Мислим да не бих ни писао овај текст да политика, односно политичари, на овим просторима нису на један бескрупулозан и бруталан начин, одузели право на бављење локалном политиком обичним грађанима.

Узећу само за пример, изборе за савете Месних заједница у Пријепољу, одржаним пре пар недеља. У току изборне ноћи, друштвене мреже су биле пуне објава, политичких странака и политичких активиста, о наводним победама у одређеним Месним заједницама. Зашто кажем наводним? Због тога што закон забрањује политичким странкама наступ на изборима за савете Месних заједница.
Друго питање које се поставља, јесте да ли обични грађани, неактивни у политичким странкама, имају шансу да постану део система кроз савете Месних заједница. У теорији наравно да имају, и ту је закон стриктно јасан. У пракси, не верујем да обични грађанин има велику шансу против две или три озбиљно организоване организације, који на изборима дапаче не наступају под именом странке, али у пракси користе све ресурсе како би те изборе добили. Од списка чланова и сигурних гласача, до употребе јавних и страначких ресурса у изборној кампањи.

Наравно, и избори за Бошњачко национално вијеће су требали бити избори у којем ће се бирати људи, који ће на стручан начин све чинити како би се традиција, култура, национални идентитет Бошњака чували, развијали и неговали, а на крају су се претворили у политички обрачун три странке, и од њихових активиста направили заправо људе који се мрзе између себе, а живе једни преко пута других. Потпуно банална ситуација да избори за институцију која треба да повезује људе, заправо их додатно дели, и на тај начин подрива сопствене темеље.
Да ли постоји решење? Бићу искрен, па ћу рећи да по мом мишљењу не постоји. Барем не у садашњим условима. Не постоји институционалан начин забранити политичким странкама, уплитање у све друштвене поре, иако оне врло често пливају на граници дозвољеног. У друштвеном систему у ком живимо, бојим се да за обичне грађане не постоји опција да се самостално баве политиком, осим формирањем група грађана, и окупљањем већег броја људи око неке локалне идеје.

Владимир Даниловић, грађански активиста

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY