Два пута ништа једнако је ништа – Пара за спорт није ни...

Два пута ништа једнако је ништа – Пара за спорт није ни било

2393
0
SHARE

Завеса се полако спушта на још једну спортску сезону, током које су пријепољски клубови имали мање или више среће у борби са својим спортским ривалима, сходно тежини такмичења, свом таленту, и наравно дози среће. Можемо бити (не)задовољни, колико год сматрамо да треба да будемо, резултати који су остварени су наша реалност, а, имајући у виду околности, можда су ту реалност и премашили.

Искрен да будем, готово сваки резултат је био у складу са оним што сам негде пре почетка и прогнозирао да ће се десити. Можда су ме мало изненадили кошаркаши КК „Милешевац“, које сам највише и пратио, јер су момци уместо голе борбе за опстанак пружили нешто више, па су својим играма битно утицали на коначан расплет на табели. Подсетимо, у Пријепољу је пао шампион КК „Клик“ из Ариља, а нема много екипа у лиги које могу да се подиче победом над њима.

Мени лично је ипак много било занимљивије да пратим дешавања ван терена, јер су она у једном тренутку претила да досегну квалитет једне квалитетне мелодраме. У пукој борби за власт, односно контролу токова новца у пријепољском спорту, две сукобљене стране су, због своје сујете, на један прилично бруталан начин суспендовале пријепољски спорт на годину дана.  Наиме, општинска управа је одлучила да суспендује гарантовани прилив новца Спортском савезу, односно клубовима, све док са ове својеврсне двоглаве аждаје не отпадне једна глава. Једини проблем је што су обе главе пријепољског Спортског савеза тврдиле да су баш оне та легитимна глава којој по праву припада та част да заступа интересе спортских клубова.

Наравно, обе главе ове прождрљиве аждаје чине заправо представници клубова, који су, свако из неких својих интереса, одлучили да подрже једну или другу страну. Могуће да је то учињено чак и из најбоље намере, али је ефекат њихових сукоба добро познат. Клубови су остали без новца, поједини нису имали довољно пара чак ни да истрпе јефтине прохтеве доказаних фудбалских стручњака (видети под Кузман Бабеу), а поједини су завршили такмичење на „троколици“, спуштајући се низ стрму падину све надајући се да им из супротног смера неће наићи некакав камион.

Да не буде по оној народној „сам пао, сам се убио“, не смемо заборавити ни маћехински однос локалне власти према пријепољском спорту. Знате и сами да су политичари први када се треба нацртати на прослави нечијег успеха, све бусајући се у груди како су баш они заслужни за успехе, а дубоко загледани у огледало сопственог рејтинга. У овом случају, својеврсни зид ћутања, и тек неки коментар у стилу „лоптајте се на ливади“, ваљда и довољно говоре о томе да би код нас најбоље било да спорта уопште и нема, а да неки нови дечаци и девојчице жељни успеха трче за партијском књижицом локалних моћника, уместо за лоптом. Срећом, трчкарање за политичарима још увек није постало олимпијска дисциплина.

Елем, да завршим, будућност пријепољског спорта у овом тренутку заиста изгледа превише суморно да бих био оптимистичан, а разведравање и неки нови почетак зависи искључиво од постављања нових односа у локалној заједници, лишених сујете и међусобне нетрпељивости. Иначе ће бити као у оном цртаном када петао објашњава пилету: „Два пута ништа једнако је ништа, пара за спорт није ни било“.

Звучи мало утопијски, зар не?

Владимир Даниловић
Уредник портала supersport365.com

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY