SHARE

Вишеминутни аплауз и овације током доделе награде за најбољег спортисту Пријепоља за 2018. годину најбољем стрелцу, играчу и капитену Фудбалског клуба „Полимље“ Емиру Хамзићу показатељ је да је награда ове године отишла у праве руке.

Ова награда је врхунац моје каријере. Желео бих да се захвалим свима који су ме у великом броју подржали, који су ме наградили и који су пратили моју каријеру. А награда као награда је врхунац моје каријере јер онај доживљај мог изласка на бину и аплауза памти се целог живота и остаће у мом сећању као нешто прелепо што се десило – каже најбољи спортиста Пријепоља Емир Хамзић.

Ово је била изузетно тешка година за Емира, кога су половином октобра брутално претукла тројица младића након чега је 12 дана провео у коми. И док је Прга, како га пријатељи и породица зову, више од два месеца у Клиничком центру Србије водио најтежу животну битку, грађани и грађанке Пријепоља су протесним окупљањем и шетњом пружили подршку тешко повређеном фудбалеру. Каже да га је то додатно мотивисало да се бори и победи најважнију животну утакмицу.

На моју срећу успео сам да је победим и врло сам срећан због тога. Та подршка ми је пуно значила. У тим тренуцима сам видео, у ствари, колико ма људи прате и колико је људима стало да ја оздравим и победим ту утакмицу – са скромношћу и захвалношћу истиче Емир.

Своју фудбалску причу Емир је почео у Полимљу, где је са прекидима одиграо пет сезона. Наступао је још за Златибор, Слогу из Сјенице, екипе Земуна и Пролетера и неколико клубова у Босни и Херцеговини.

На крају се вратио тамо где је начинио своје прве кораке и где је, како каже, пружао најбоље партије. Раније него што је желео, због тешких повреда, у Полимљу је одиграо и своју последњу утакмицу.

Десило ми се нешто што нити сам тражио, нити изазвао, нити желео да ми се деси. То ме раздвојило од спорта који сам највише волео и коме сам се посветио. На жалост, нећу моћи више на терен излазити, бар не као фудбалер. Надам се да ћу остати у спорту и то су ми неки планови за будућност, да ли као тренер или неки функционер – то ћемо још видети. Не могу ништа више да планирам. На моју жалост и несрећу мислим да сам прерано завршио своју фудбалску каријеру – искрен је Емир.

Младима поручује да се баве спортом јер спорт је нешто најлепше што му се десило у животу. Како каже, кроз спорт јер научио многе ствари, десила су му се лепа пријатељства и другарстваи што је најважније научио је да побеђује.

Силом прилика последњих пола године своју борбу Емир води на животном терену. Прву победу већ је остварио знатно бржим опоравком него што су то лекари прогнозирали. Не сумњамо да ће и наставку своје борбе, овај скромни и насмејани младић, изаћи као победник.

Опширније у видео прилогу:

 

 

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY