ГОНГО/ПОНГО демократија

ГОНГО/ПОНГО демократија

Навикли смо се на лажне странке, лажне синдикате, лажне фирме са лажним директорима који учествују на лажним тендерима. Последњих година створена је и читава мрежа лажних невладиних организација, удружења и медија који су направљени да би безрезервно подржавали власт, нападали њене неистомишљенике и, наравно, узимали новац из буџета. О томе говоре Маја Стојановић из Грађанских иницијатива, Драгана Бољевић из Друштва судија Србије и Данило Ћурчић из Иницијативе А11. Разговор води Светлана Лукић.

Светлана Лукић: Људи који гледају ову емисију, или који ће је слушати, они јако добро знају да свака ауторитарна власт или недемократска држава има свој стил неки којим се обрачунава са неистомишљеницима, где по дефиницији спадају, наравно, независни медији, струковна удружења, организације цивилног друштва. И Орбан има свој стил, и користи као изговор мигранте, тако да је донео закон којим се практично прети невладиним организацијама које помажу мигрантима да ће бити посебно опорезоване. Ту је и далека али пријатељска Русија која је увела законе којима се невладине организације третирају као страни агенти, плус што је донет закон којим организације цивилног друштва, за које се сматра да угрожавају уставни поредак Русије или њене интересе, могу да иду у затвор до 6 година.

Е сад, те синтагме, “страни плаћеници” или “унутрашњи непријатељи” су мало проблематичне у Србији, због тога што су коришћене за време Милошевића, и с обзиром на то да имамо власт која је у великој мери учествовала у власти у то доба, онда избегавају да користе те синтагме. Последњих година су се осавременили и све се чешће говори о формирању једног паралелног система, где имате лажне фирме, лажне власнике, лажну опозицију, па онда и ГОНГО организације, као што су лажне невладине организације, медији, струковна удружења и тако даље.

Све то чини једну понорницу, тако да кажем, која повремено искочи на површину, са различитим функцијама. Једном да подржи власт у нечему, или да нападне некога, или да узме новац из државног буџета. Ви сте, Мајо, у Грађанским иницијативама радили истраживање и озбиљно се бавили тим такозваним ГОНГО организацијама, па сам хтела да те замолим на почетку да нам кажеш који су вам били критеријуми да бисте неког назвали или означили као владину невладину организацију? Ја их често замишљам као каскадере који глуме главне глумце који не могу да се појаве баш у свим сценама. Шта је, дакле, био критеријум да бисте их назвали ГОНГО организацијама? Где се најчешће појављују и шта сматраш да је штета коју су већ нанели или наносе претходних година?

Маја Стојановић: Чини ми се да је навећи проблем да они у Србији глуме грађане који су се удружили и хоће нешто од државе, и онда на тај начин не само да ударају шамар свим грађанима који покушавају нешто стварно да промене и боре се за различите ствари у различитим областима – да ли је то социјала, да ли је у области медија, правосуђа и све остало – онда све то губи смисао. Јер ако ви имате у истом тренутку неке људе који се праве да заступају грађане, који у ствари заступају власт, али из позиције грађана, онда, чини ми се да то прави неку маглу где ми сви не можемо да се снађемо.

Kарактеристика на коју смо прво наишли јесте креирање организација ради прања новца, и то је било 2015. Може и Данило касније мало више да каже о томе, 2015, када је 2 милиона евра буџетских пара једноставно дато тим организацијама које нити су се бавиле социјалом, нити услугама социјалне заштите на било који начин. Чак неке од њих нису ни постојале пре расписивања конкретног конкурса.

Друга карактеристика коју смо утврдили јесте то да су оне успостављене у последње време и да веома често те организације на првом свом догађају имају представнике власти. Било ко ко прати цивилно друштво на било који начин, цивилно друштво је конструктивна критика власти, и власт не воли баш много да се појављује на њиховим скуповима, и нама је прилично увек тешко да доведемо неког из власти да каже своју страну или да се разговара конструктивно о било којој теми, а они су увек ту да отворе први скуп тих нових организација и да некако на тај начин одмах објаве да нека невладина организација или организација цивилног друштва постоји. Постоје још опаснији критеријум, то су организације које се јављају само онда када треба да подрже власт у нечему, и то исто, такође знамо да не постоје организације или удружења која се окупљају да би само подржавала власт у ономе што она каже.

Светлана Лукић: Данило, када је поменула Маја ову 2015. годину, то је док је Александар Вулин био министар за социјалну заштиту, је л’ тако?

Данило Ћурчић: Тако је, да. Дакле, док је министар Вулин био министар за социјалну заштиту, отворен је био тај конкурс за услуге социјалне заштите у којем су, испоставило се после, ранг листа која је објављена, да је у ствари велики део, број удружења која су се ту појавила су нека фиктивна удружења која су формирана или непосредно пред расписивање конкурса, или чак током трајања конкурса. Имали смо и ситуација да су били идентични статути, да су седишта удружења била на истим адресама. Чак постоји и нека преписка која је изашла из министарства. Мислим да је то јавност доста добро испратила и у ствари, резултат тога јесте био да је конкурс заустављен на неки начин, односно новац је тада, по информацијама које је министарство, односно министар директно изнео, био пребачен на фонд за лечење деце од ретких болести.

Светлана Лукић: Је л’ ту беше било речи да су статути разних новооснованих организација имали исту штампарску грешку?

Данило Ћурчић: Статути су им били идентични апсолутно, са истим словним грешкама, па онда нека преписка која је исцурила, где се заправо видело да је за предлог пројекта у ствари речено: “поднесите ово, ово ће проћи”. Оно што је резултат, у ствари, у том неком правном смислу, кад је поднета кривична пријава против НН лица и одговорних лица у министарству рада, тужилаштво је то одбацило налазећи да нема никаквих основа за гоњење, и то се тако завршило. Дакле, нико није одговарао, нити ће, вероватно, одговарати за овај покушај директне крађе, никако другачије то не може да се назове.

Светлана Лукић: Да се вратимо само на још један часак код Маје, кад си поменула да се оснује нека организација и да се појаве одмах Вучић или Ана Брнабић, односно председник и премијерка, дакле, ту директно асоцираш на ову Националну авангарду. И оно што је занимљиво, ту су се појављивали ови људи из БИА-е, први пут их видимо.

Маја Стојановић: Да, да, ту су се појављивали ови људи из БИА-е, то је и организовано, ако је то та конференција на коју мислите, у време овог сигурносног форума, који организује Београдски центар за безбедносну политику. То је као у медијима: кад крене Утисак недеље на једној телевизији, они направе паралелно, на другој телевизији, неку емисију која одвлачи гледаност. Тај процес се наставља и мимо Вулина, очигледно је министарство нашло начин. И ми смо сад имали мешање тих тема. Имамо исто ГОНГО-ве у области медија, који су и због прања новца ту, али и због тога да слободни медији не могу да добију довољно финансирања. Имамо Институт за јавну политику који је на конкурсу министарства прошле године, чини ми се, добио 90 хиљада евра. Цео фонд је дат Институту да се бави помоћи старијим особама, па су они у Бриселу тврдили да су медији у Србији слободни.

Светлана Лукић: То је онај Институт који се везује за име Бебе Поповића?

Маја Стојановић: Бебе Поповића, тако је.

Данило Ћурчић: Ја бих ту сад само додао једну ствар која је врло занимљива, и ја је бар нисам приметио у другим конкурсима, да држава када расписује конкурсе, углавном су то јако мали износи. Они се труде чак и када је минимум на пример 500 хиљада динара, они се труде да чак и то смање, да би већи број организација макар неку врсту подршке добио, тако да је још већи контраст био када је цео износ добила једна организација.

Светлана Лукић: Дакле, имамо те паралелне организације, тај симулакрум који се прави од организација које се баве борбом против корупције, наводно. Друга ствар су, наравно, медији. Мислим да је БИРН радио неко истраживање које каже да има регистрованих скоро 500 медија који су везани за организације цивилног друштва, и да је половина основана у последње три године. Оне се пре свега баве питањима безбедности, ту смо поменули Националну авангарду, а сада да пређемо на правосуђе. Зашто је то болна тачка? Јер ви кад имате ГОНГО организацију која се зове Анти жути, или Патку дај тати, или тако даље, је л’, онда је свима јасно о чему се ради. Друго, ту се врло често види, у тим организацијама, неки људи за које не знате ни каква им је биографија, ни шта су учили, да ли су учили, да ли су завршили нешто, да ли уопште раде.

Али оно што је јако забрињавајуће, то је да су ваше колеге судије и тужиоци одлучили да направе паралелне организације, јер они, за разлику од ових који оду у кафић да пију негде, је л’, из Националне авангарде и тако даље, они оду у судницу, што има непосредан утицај на живот огромног броја грађана. Е сад, да ли може да се каже да је то последица тога што се у Србији десило чудо, а то је да је највећи део професионалних удружења која окупљају судије и тужиоце, и не само њих него и адвокате, рекао “не” уставним реформама, јако је лоше то што радите, па се сматрало да треба што пре формирати професионална удружења која се заиста тешко могу назвати независнима.

Драгана Бољевић: Морам рећи, и одати признање, да је то био један проактивни процес и доста креативни, са становишта министарства правде. У ствари, кад смо кренули у тај консултативни процес, ми смо већ имали сазнање да постоји један непоштен однос према концепту државе. Наиме, подела власти и независност судске власти је за њих била проблематична. И ми смо схватали из дотадашњих иступања представника политичке власти да они не могу да изговоре “независност судства”. Они истовремено увек морају да кажу и “одговорност”, мада ви можете да будете одговорни само ако сте независни. А ако сте зависни, онда ви нисте одговорни, онда је одговоран онај од кога сте зависни. Тако да је то по дефиницији јасно и нема потребе да се користи и тај термин, пошто нису истог нивоа значаја.

У јулу месецу 2017. ми смо приметили, када смо били позвани, све невладине организације, да види министарство како би требало мењати Устав, што је по себи неозбиљно на много нивоа – прво, министарство није орган надлежан да мења Устав, друго, ако мењате Устав, ваљда понудите ви прво шта бисте променили, имате националну стратегију, имате акциони план, па онда ви… ви знате да морате да деполитизујете правосуђе, па онда да видимо шта ми мислимо. Тада, 21. јула, ако се ја добро сећам, 2017. било је нас пуно невладиних удружења, али је било занимљиво што је једно невладино удружење, односно једна група од 4 невладина удружења понудила нека уставна решења која су нама деловала као да их је министарство правде написало.

Ја сам се тад мало распитала, отишла сам на АПР и погледала која су то удружења, између осталог неки Еуропиус. Он је био крајем марта те године формиран, значи свега 2-3 месеца раније, и било је занимљиво што га је водила у то време саветница у министарству правде, она је била законска заступница тог удружења, тако да нам је одмах било јасно да ту прича није добра, као што је и Венецијанска комисија касније написала, да је то била једна мучна атмосфера у којој су судије и тужиоци који су исказивали свој став о томе како мисле да би требало да се постигне већа деполитизација правосуђа били вређани на најгори могући начин, али су се тада и представници политичке власти били опустили, па су онда рекли, отприлике, да је независност судства непостојећа, да нема државе у којој постоји независност на том нивоу на коме постоји код нас, да је владавина права једна идеолошка категорија.

И ми смо се из тог процеса, у ствари крајем 2017. сва невладина удружења су се повукла. У јануару 2018. министарство правде је изашло први пут, са првом верзијом измена Устава, и онда је у року од месец дана, десило се да су се сва та невладина удружења изјаснила о томе, и не само струковна удружења судија и тужилаца, него и институције правосудне. То је било занимљиво, што је Врховни касациони суд имао исто мишљење као и струковна удружења, што је Државно веће тужилаца, Високи савет судства, апелациони судови, сви су имали истоветан став да су уставне промене тако лоше, почев од номотехничких ствари па надаље, да то треба апсолутно повући и поново почети да се ради нешто друго. И оно што је била кап која је превршила чашу за министарство је било јавно слушање професора, 20. фебруара 2018. године, на ком је учествовало 17 највиђенијих код нас, најпоштованијих професора уставног права, који су и различитих година, и различитог образовања, и различитих политичких схватања, и неки од њих међусобно не говоре, и сви су они закључили, на јединствен начин, као и претходно струковна удружења и правосудне институције, да су та уставна решења која је министарство правде понудило, да је то ужасно и да их треба склонити.

И онда смо се ми сусрели прво почетком марта месеца са тиме да је ођедном стигло писмо подршке министарству правде. У том писму подршке била су нека, опет тек основана удружења, као што је нека Мрежа правника – она је основана, рецимо, ако се ја добро сећам, 8. јануара 2018, а они сада пишу писмо подршке у марту 2018, и разна нека друга удружења између којих, рецимо, и удружења пекара, обућара, козметичара, фризера.

Светлана Лукић: Ту је и моја омиљена Жељана из банатског Новог села која је основала организацију и после две недеље подржала уставне амандмане.

Драгана Бољевић: Прво је то ишло, а онда је средином марта министарство правде организовало догађај који су такође назвали “Јавно слушање професора”, и на том догађају су биле 4 особе које су причале о томе, од којих је, мислим, један био професор, а други су били неки доценти, или још нешто ниже, да тако кажем, у тој некој академској хијерархији, и они су тобоже похвалили те уставне промене.

Та два бледа покушаја министарства правде су била толико одмах очигледна, да је министарство правде схватило да нешто мора ново да уради, јер оно се и само први пут сусрело са нечим до чега никад, стварно, није дошло у послератној историји Србије, а то је да је целокупна правна струка, целокупна, значи у невладиним удружењима, струковним удружењима, у правосудним институцијама и академска заједница, да су сви били јединственог става. То је једна ствар. И друга ствар, која се такође никада пре није била десила, то је да су невладина удружења подржала правосуђе у тој борби за независност. И стварно морам да кажем да је министарство правде имало тежак задатак, и они стварно нису знали како са тим да се носе.

Светлана Лукић: Сами против свих.

Драгана Бољевић: Сами против свих. Схватили су, заиста, да ту битку губе. И онда су, наравно, нашли, као што се увек може наћи, нашли су неколико тужилаца и неколико судија. Они неће да изађу са бројем. Рецимо, у Друштву судија има 1.100, 1.090 и нешто судија, од 2.800, што је врло репрезентативно, у Удружењу судија за прекршаје има око, рецимо, 500 и нешто, а ових, ми рачунамо, нема више од можда 20-ак, 30-ак, али су врло помогнути од стране министарства правде. Они су настали у септембру месецу 2018. године, и ја знам да сам питала једног колегу који је сада у том удружењу у чему се наши циљеви разликују. Зашто је потребно да се прави још једно ново удружење? И 5 пута сам га питала, и ниједном нисам добила одговор на то, али је тај колега добио напредовање врло брзо, иако је веома млад и веома је кратко био тужилац, он је одмах напредовао, и неколико њихових колега у првом наредном избору су напредовали. И шта они у ствари раде? Њихова прва и основна ствар је да похвале сваку активност министарства правде. Нико није против тога да се хвали оно што је добро, то је стварно неспорно.

Такође, нико није против тога да се искористи слобода мишљења, изражавања, удруживања. То је, наравно, тековина једна демократска, за њу се Друштво судија борило и платило десетинама разрешења током 20 и нешто година нашег опстанка. И то је сад већ неспорно. Али је проблем у томе кад ти хвалиш оно што није за хвалу, а онда за оне који критикују такво решење, онда ти колеге судије и тужиоце нападаш на један начин који унижава, у ствари, правосуђе. Тако да је то један затровани круг који власт спроводи. Она се тактички успешно бори на кратке стазе, али дуготрајно, у ствари, не добија никакав успех него, напротив, урушава све институције, поготово у правосуђу, и не дозвољава да се успостави стабилност која је преко неопходна за функционисање тог система.

Данило Ћурчић: Оно што је сада опет нова једна ствар, чини ми се да сад нова ова удружења, владина невладина, покушавају да уђу у међународне форуме, и да некако и ту истакну подршку држави, или да опет направе шум у комуникацији. Занимљива је ситуација са овим покушајима да они буду присутни на састанцима који се односе на Поглавље 23, када се говори са делегацијом Европске уније или са представницима из Kомисије, и они протестују редовно против тога што их не позивају. То је једна ствар. Сад, друга ствар је да у ствари, дешава се да организације одређене, сад су почеле да се обраћају УН уговорним телима, односно уговорним телима за заштиту људских права, тако да смо имали организацију чији је председник говорио како није тешко бити, он каже, инвалид у Србији коју води председник Вучић, који је највећи државник од Милоша великог. Дакле, тешко је бити инвалид, али није тешко у Србији коју води Вучић.

Драгана Бољевић: Што се тиче правосуђа, та ситуација је ипак мало боља. Покушај да се изађе на међународни план ових владиних невладиних удружења је заиста немогућ. Рецимо, Друштво судија Србије је чланица Светског удружења судија, које окупља удружења из преко 90 држава. По њиховом статуту, само једно удружење из једне државе може да буде члан, а претходно се пролази ужасно строга процедура, где чак и два известиоца се одређују, један са другог континента, ради објективности, а други негде из близине, из региона, и они подносе извештаје на више десетина страна и разговарају са стотињак разноразних саговорника, институција и истакнутих лица, пре него што то удружење буде примљено. Ми смо примљени пре 12 година, 13, и нико други не може из Србије да буде примљен. И ја тврдим да нема шансе да било које правосудно ГОНГО удружење уђе на међународну сцену.

Данило Ћурчић: Шта је суштина бављења тих удружења која настају? Они су створени да направе шум и да подрже заправо неке кључне и тешке одлуке које заправо мислим да ни извршна власт не може тако лако да изгура. Мени се чини да ће то бити нова ствар: сећате се да је ДБА чувени, који је добио насловну страну Политике, на узорку од 88 неких родитеља које су питали, ако се не варам, неки јако низак број – за увођење цивилних патрола у комшилуке. Дакле, имате сада тај ДБА који добије насловну страну Политике, која је најконзервативнији медиј у Србији, где нове теме најспорије долазе. Али онда кад видите ко је у том ДБА, па онда кад видите да се та тема заправо отворила, па кад саберете са тим да је било већ покушаја увођења неких помоћних полиција и слично, који нису прошли, мене то наводи на утисак, заправо, да је ово сада неки нови покушај, нови пробни механизам у ком ће они видети у ком правцу могу да иду да би увели једну тако велику меру која у ствари интрузивно утиче на то како нама свакодневни живот изгледа и утиче на наше слободе.

Мислим да нису исте околности ни на који начин, али слично важи и за увођење доживотне казне затвора без могућности условног отпуста. То је једна тема која је јако тешка, и која је прошла. Први покушај није прошао када је била јавна расправа. Дакле, тада није прошло, када се питала струка шта треба да уради. Онда, заправо, сада због једне личне приче управитеља Фондације Тијане Јурић и оца девојчице која је трагично настрадала, дакле, власти није није било потребно сада да то гура кроз ГОНГО, већ да се само наслони на ову идеју и да онда каже: “па ево, шта ви хоћете, вас има овде 30 или 50 удружења или не знам колико судија, и судија Мајић, и не знам ко, ви сте против, а 150 хиљада грађана је за то”. И тако смо се вратили на ниво: ја имам већу подршку и то затвара тему.

Дакле, ако бих ја скупио 300 хиљада потписа да се уведе љубичаста вода у Београду, да ли би мени то власт испунила? Јер ја сам сада показао да имам легитимитет. Дакле, у том смислу власт у ствари мора да буде нека врста кочнице, која ће рећи “ово може, ово не може”. Али ми се не крећемо у тим оквирима, него се крећемо у оквирима да власт заправо користи, од тога да формира удружења, као што је ово о чему смо причали, до тога да се наслони, чини ми се, на идеје које су потпуно из другог неког регистра заправо кренуле, и ви ту онда немате у ствари никакву могућност било каквог разговора.

Мислим, не знам шта даље да причамо зашто је тешко борити се са ГОНГО и докле ће се ићи са овим креативним решењима. Али пре недељу дана је стигла вест године: Српска напредна странка је довела лажне грађане да кажу како је њима океј да се трола број 28 укине. Мислим, то нису лажни грађани, али то су грађани којима је у реду да немају тролу. А с друге стране су били троје представника локалне заједнице која је заправо протестовала и скупила неких 8 хиљада потписа, и онда је то било, као, “нас има 15, вас има овде троје, па ми смо сада гласнији”, па је ту био и неки инцидент. Причамо о неком дијалогу, о неким јавним расправама, о неким инструментима који би подразумевали макар неко минимално уважавање, а онда с друге стране имате некога ко је спреман да доведе људе који ће рећи “не, нама је у реду да нам се укине трола”.

Маја Стојановић: Значи, они то раде на свакој теми. Ми смо имали, на пример, трибину Одбранимо реке Старе Планине, која је била у Kући људских права, где су се појавили људи из Параћина који су против њих. И сад пише “ови краду паре”, е то пише на транспаренту, и они стоје ту. Значи, ти тачно видиш да они користе те грађане који немају могућност, прво, да сазнају више информација, друго, веома су лако искоришћени неким ситним парама или ситним стварима које се њима дају да дођу ту или да нешто кажу, и они буквално користе најугроженије слојеве становништва да они буду њихово топовско месо. И мени је то најстрашнија ствар, да се на тај начин користе људи.

То све сада функционише као веома разрађен механизам. Ја бих то назвала организованим криминалом: ако ти имаш екипу људи у свакој области, значи да ли су медији, да ли је култура, да ли је правосуђе, да ли услуге социјалне, имаш групу људи који имају свој задатак, да ли да перу новац, да ли да се укључују у лажне јавне расправе, да ли да долазе на неко место да показују да су то што нису. Цела та структура има толико убитачно дејство, зато што укида не само дијалог, она убија кредибилитет и интегритет. Ми сад више не знамо ко је кредибилна организација. Грађани нису знали ни пре тога, због напада на цивилни сектор 90-их, због тога што ми можда нисмо довољно вокални, свеједно. Али постојало је језгро кредибилних организација, које је стварно учествовало, које је гурало и антидискриминационе законе, и успостављање независних институција. Све је то питање да ли би се десило без тих људи из струке и из цивилног друштва који су гурали те ствари.

Људи немају појма ко је кредибилан у целој тој причи. Нама сад, у октобру, излази Марио Спасић из ове организације коју сте поменули, која се зове исто као Транспарентност, са још неким додатком, који излази и каже да тужилаштво мора да прошири истрагу против Александра Обрадовића на то да ли је он давао податке страним службама или организацијама. И онда имате те медије, који су Пинк или Информер, који аутоматски преузимају то. Онда то крене да се кортља и постане огромна ствар о којој се сад извештава на потпуно другачији начин. Ми имамо велики број организација које су се укључиле у праћење избора сад. Значи, ми смо и то право изгубили, зато што се користе и ти медији, и ти ГОНГО-ви у изборном и предизборном систему. Kористе се лажни медији, користи се све да се у ствари прави нефер изборна трка. И ви ако имате нефер изборе, имате нефер дебате, имате цео систем који више није ваша држава. Имате државу изван нас, у односу на коју ми губимо сваку могућност да утичемо.

Светлана Лукић: Практично имамо неке од тих организација цивилног друштва које, не без разлога, годинама имају некакав углед. Сада, која се техника користи? Значи они добијају неке своје пандане, неке своје сенке, које сада иду за њима и прво њих дезавуишу а онда стварају ту заблуду да ти не знаш ко је Транспарентност. И ово је Транспарентност и оно је Транспарентност.

Маја Стојановић: Па ја мислим да је то буквално први циљ, да се створи неки шум и да се дезавуишу те организације које стварно постоје и нешто раде. Значи, ви правите јавну дебату која није у ствари јавна дебата, али укључите различите људе. Мислим ово нарочито за правосуђе, они су имали истог човека који је ишао са једне јавне дебате по Србији на другу јавну дебату и јављао се за питања. Значи, потпуно је сулудо.

Светлана Лукић: Ви сте, госпођо Бољевић, то рекли, да је неко од ваших колега који су одлучили да направе паралелно удружење, видимо како напредују ти људи, иако су млади. Бивају награђени, јавне поруке су јасне: ако ниси са мном, ти си против мене и бићеш кажњен кад тад, како тако, односно бићеш награђен. То је порука која се шаље. И мислим, да се вратимо поново на ону 2015. и на онај Вулинов чувени конкурс. Ја мислим да пренебрегавамо чињеницу да се на тај начин из државног буџета исисава огромна количина новца.

Данило Ћурчић: Па тако је. Сад код социјалне заштите је ствар таква да је законом омогућено да организације могу да пружају, значи удружења грађана могу да пружају услуге – неке, које су лиценциране – могу да пруже услуге социјалне заштите. И онда, кад је то отворено као могућност, слично као са пројектним финансирањем у медијима, ви видите у ствари онда како се тај систем централно у ствари користи за буквално исисавање новца из буџета. Дакле, то су сад и конкурси за културу у граду Београду, то су медијски, где год кренете да копате, видите да 3-4 неке компаније нешто добијају.

Ја не видим како да се то заустави. Ово није прича о томе да се неко други појавио, па сад глуми да је, као, ми. Није ствар у томе. Ово је инструмент који се користи да заправо уруши те неке слободе које су до сада освојене у овој земљи. Дакле, тај ГОНГО није настао да би унапредио било шта. Он је само један инструмент који се користи као парадржавни агент, заправо недржавни агент, и ту је заправо и тешко да се бавимо тиме, зато што у ствари ми не знамо како сада, ко је ту одговоран, како ти ту можеш да у ствари сада нађеш некога па да му кажеш: “е, па ти си ГОНГО”, он каже: “па нисам, и ти си онда ГОНГО, обоје смо у АПР-у, статути, све јавно, имам право на мишљење”.

Драгана Бољевић: Ја бих само додала да се у неком тренутку стекну услови да се ствари суштински промене, и ако се тај моменат не искористи, онда чекамо много дуго на то. Рецимо, у Србији је 2012. година била преломна што се тиче правосуђа. Тада је било потпуно расветљено да је реформа, која је била спроведена од стране странке која је у свом наслову имала “демократско” и која је била подржана од других странака, нико то није спорио, ту реформу, да је показано да је то било све погрешно, и да је дугорочно уназадило правосуђе. У том моменту требало је, и Друштво судија и Удружење тужилаца је инсистирало на одговорности не политичара – они одговарају грађанима – него на одговорности наших колега који су били у Високом савету судства и у Државном већу тужилаца.

Значи не њима, нама су сметале судије и тужиоци који су погазили сваки принцип владавине права, и ми смо захтевали да они буду позвани на одговорност. Ја сам била присутна на састанку код тадашњег новог министра правде, Селаковића – и нисам била сама на том састанку, па значи има сведока који то могу да потврде – који је рекао да сад он мора под хитно да врати судије на посао, разрешене судије и тужиоце. И ми смо рекли: “знате шта, немојте то да радите; распишите прво изборе за Високи савет судства и Државно веће тужилаца, нека дођу други људи. Немојте са онима који су газили правну државу да бирате нове судије, да правите нове правосудне законе, да доносите нову стратегију. Све ће то бити делегитимизовано учешћем таквих људи. Па политички избори се за два месеца не могу спровести, а камоли избори за правосуђе где треба да гласа 2 и по, 3 хиљаде људи. То није ништа”. И он је рекао да не може то да уради, али да он има у џепу 5 бланко оставки, од 6 укупно чланова. А онај шести му није дао бланко оставку зато што је био ухапшен, и био је у притвору. И ми смо рекли: “па добро, искористите једном те бланко оставке, кад сте их већ узели”.

Он је задржао те бланко оставке и задржао је те људе, и са тим људима урадио све накнадно, председнике судова изабрао за целу Србију. Све је то урадио и делегитимизовао све, и оно што сте малопре ви рекли, послао је поруку: послушници су мени добри. Радите шта год хоћете, само ми будите послушни. И тај моменат у правосуђу је пропао. Али врло је важно да се држимо струке и принципа, и да тиме не тргујемо. И то људи заиста знају да препознају. Доћи ће у једном моменту неки тренутак кад ће се поново склопити све коцкице, и тада ће бити важно да се тај моменат не изгуби, као што смо га изгубили 2012.

Светлана Лукић: То нису краткорочне штете које се направе, па ће неко узети 2 милиона евра, или милион евра – чак и ова земља то може да поднесе – али страшно је то стварање организованог хаоса у друштву у коме иначе влада недостатак поверења. Ви на дуже стазе трујете јавност и људи се пасивизирају, атомизује се друштво и то је заправо идеална позиција за једног човека који хоће сам да влада и да доноси све одлуке. Отприлике: седи код куће, спусти ролетне…

Драгана Бољевић: Гледај своју породицу и себе и то је то.

Светлана Лукић: Тако је. Ми ћемо све сами да урадимо.

Драгана Бољевић: Људи су до пре 25-30 година имали државу која је заиста бринула о озбиљним стварима. Можемо да се сложимо да та држава није била демократска, али ви сте имали гарантовано социјално осигурање, здравствено осигурање, приступ послу, приступ образовању, приступ култури, приступ спорту. Све је то било сваком доступно и људи су имали утисак да неко о њима брине, да постоји неки редослед приоритета. Сада смо ми тај стожер изгубили. Ми очекујемо да држава нешто за нас уради, а у ствари видимо да је држава генератор проблема у којима ми живимо. Морам да кажем да то није само код нас. Проблем је са тим неолибералним концептом.

Ја сам скоро била на састанку судија у Шпанији, где смо разговарали о различитим стварима. Између осталог сам била импресионирана ситуацијом која нам је тамо објашњена, да постоји релативно нова одредба у њиховом Закону о раду, у Шпанији, у којој стоји да послодавац може да да отказ раднику који је у протекла 2 месеца одсуствовао 20% радних дана, или у протекла 4 месеца 40% радних дана, и у ситуацији да је то одсуство било оправдано. То значи, имате грип, и ви после тога добијате отказ. И онда је то неко оспорио пред њиховим Уставним судом и Уставни суд је рекао да је та одредба уставна. Зашто је уставна? Зато што право на рад, по мишљењу њиховог суда, није апсолутно право, и оно је ограничено слободом предузетништва. Предузетник има право на профит, према томе, уколико он процењује да сте ви својим одсуством њему угрозили тај профит, он има свако право да вас отпусти.

Ми смо на тај начин довели ситуацију до тога да смо потрли читав век борбе за радничка права. Ми сад долазимо у једну ситуацију да нам неки суд каже: “али право на профит предузетника поништава твоје право на рад”. Тако да је то један много глобалнији процес, и ми морамо у ствари да препознамо, да разгрнемо различите те проблеме, које свако од нас има, и да уђемо у корен проблема и да видимо шта узрокује све то, шта је растурило државу у којој смо ми некад живели и имали неку социјалну сигурност, при чему знам да не можемо да се вратимо на такву државу, нити треба да се вратимо; и да онда кажемо: “аха, а како држава треба да изгледа?” Мени се чини да о томе нема дискусије у нашем друштву.

Данило Ћурчић: Па ми сада вежбамо ту партиципацију грађана у доношењу одлука на локалном нивоу, па ће грађани да гласају. Па онда преко ноћи имате, не знам, 30 хиљада гласова за мост да се измести на суво. Ми ћемо имати суви мост. Мислим, то не постоји. У суштини је исто и са ГОНГО-има. Дакле, ми смо тренутно у неком стању, мислим, борбе да се очува то мало неке слободе која постоји, макар у Уставу и у неким законима, али немамо времена од свега тога што се дешава, ми немамо времена да се бавимо, заправо, унапређењем стања. Дакле, нама је унапређење само ако успемо да зауставимо урушавање.

Светлана Лукић: Да, контрола штете.

Драгана Бољевић: Није лоше ни зауставити урушавање.

Данило Ћурчић: То би било иделано ако успемо.

Маја Стојановић: Е, да.

Данило Ћурчић: Мислим, потпуно смо спустили критеријуме, то је сад свима јасно. Дакле, ми покушавамо сада да зауставимо то што се урушава, али ви немате довољно, у целом том мору удружења која су настала преко ноћи, која исисавају паре из буџета, која глуме да су друга удружења транспарентности, и ова друга нека, која дезавуишу јавне расправе, која се појављују у медијима… Ево, да размислимо у задњих 10 година, колико минута си провела на РТС-у? Или сад сви ми овде. А онда имате колегу Ненада Стефановића, који пре неки дан седи на РТС-у, прича човек у целој емисији о свом новом удружењу које се бори за повратак доживотне казне затвора. Мени је доживотни затвор некако парадигма ствари које се дешавају.

Драгана Бољевић: Да. Али ту није проблем у доживотној казни затвора. Ту би се ми, правници, сложили да, у реду, можеш да уведеш доживотну казну затвора. Проблем је у томе што ти уводиш такву казну, која је толико тешка, да представља тортуру, а то је да ви после извесног времена не можете да дате право том осуђеном да се његов случај опет размотри. Не да га пусте, него само да се размотри. Ви му убијате наду. И кад човеку убијете наду, то је стварно мучење. То је мучење. Е, то је проблем.

Светлана Лукић: Да, схватам о чему говорите. Извините, мало ширим, али само, пошто ми је то асоцијација, а то ме ужасно потреса, а то је да ви имате људе којима је одузета пословна способност, који заправо немају никакве могућености да им се једног дана врати пословна способност, да постану људска бића.

Данило Ћурчић: То ја мислим да је добар пример. То је питање институционализације људи којима је одузета пословна способност. Удружења која се баве тим темама један део свог времена троше да се баве тиме да виде да ли је Вулин хтео или није хтео да два милиона евра расподели својим другарима, или људима који су блиски његовој странци. Хоћу да кажем да заправо ви немате неограничено време. Ви имате 5, 10, 20, 30 људи који се баве, рецимо, тим питањем социјалне заштите у том домену. Они неко своје време троше сада због ових ГОНГО организација на то да се зауставе та 2 милиона евра, да не отекну, и не баве се овим питањима која јесу кључна и централна.

Маја Стојановић: Па и не само то. Ја бих само додала да, значи, ми причамо о 2 милиона. То је с једне стране крађа пара из буџета. То је један ствар. Друга ствар је што те паре би иначе требало да оду у СОС телефоне, што би требало да оду организацијама које се баве питањима и пословне способности и свих осталих ствари; које су урадиле неке кораке. Значи, ви сад, у овом тренутку, осим СОС телефона, који воде организације цивилног друштва, ти људи немају коме да се јаве. Знамо колико је жена убијено годишње због насиља у породици, а једини систем који постоји је систем који су направиле невладине организације.

И ви уместо да те организације подржите преко Закона о социјалној заштити… тај конкурс је био за то. Значи, те жене немају сад коме да се јаве. Знамо сви како функционишу центри за социјални рад. Ја мислим да је АЖЦ радио истраживање скоро, где су звали телефоном те лажне телефоне које су центри за социјални рад постављали за СОС телефоне, и да се нико не јавља. Значи, није ствар у томе да ли ћеш ти да даш овоме или ономе. Тај новац је једини новац који ће можда да омогући некој жртви насиља да нешто успе да уради са својим животом, и да не заврши тако како су ове жене завршиле. И ја мислим да је то најстрашнија ствар када причамо и о ГОНГО-вима и о свему осталом.

Светлана Лукић: То је један од разлога зашто говоримо о проклетим ГОНГО организацијама или удружењима која све то релативизују и чине да се бавимо самима собом. Власт, и ова а и претходне, а и оне тамо претходне су контаминирале толико тле да је заиста сада тешко очекивати неки напредак. Kад би једна земља могла да се ресетује било би лепо, али не може. То је проблем. Хвала вам још једном на разговору.

Текст је преузет са сајта Пешчаник.

Подели на мрежама
administrator

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *