SHARE

У периоду од 1. априла до 1. децембра, који Драгица проводи у Скокућу,  скоро сваки дан је исти. Након муже крава и терања на испашу, Драгица се посвећује пољопривредним пословима, којих никад не мањка.

Прво смо почели да производимо кромпир, па хељду, а пре 20 година посадили смо првих 1.000 садница малине, а сад имамо 9.000. Садимо и лук, пасуљ…Своје производе продајем на пријепољској пијаци зими. Питају је л кромпир са Скокућа, ако јесте, продаја иде добро – почиње причу Драгица Стојадиновић.

Педесеттрогодишња Драгица, пољопривредом је почела да се бави у свом селу Милаковићи, а након удаје наставила на Скокућу. Све што лети произведе, зими продаје на пријепољској пијаци.

Ја сам навикла да радим и нисам никад толико уморна. Колико могу радим, нико ме не тера. Радила сам откад сам се родила на селу и тако ћу и да умрем.

Иако обрађује велику површину земље, нема механизацију и све углавном раде породично.

Једино коњче имамо и са њим огрнемо кромпир, ништа друго немамо, све морамо да платимо другима – каже Драгица.

Добродошла би подршка локалне самоуправе за набавку механизације, за коју је више пута конкурисала. Помоћ надлежних изостаје и око основних предуслова за живот на селу, међу којима су највећи проблем несташице воде и лош пут ка селу.

Што се тиче општине, никад ништа нисам добила. Пет километара до Суводола пут је страшно лош. Кад немаш воду, не можеш ништа. Ни систем за малионе, кромпир… Лети кад нестане воде, за стоку морамо да довозимо у бурадима.

У паузама од свакодневних обавеза, док одмара у врелим летњим данима или чува краве, Драгица нађе времена и за оно што највише воли: да плете и преде.

У свом домаћинству производи и сир, који никада не носи на пијацу, већ га продаје на кућном прагу. У данима које проводи на селу на надморској висини од око 900 метара, максимално користи сваку могућност да нађе себи посао, али и да колико толико заради. Иако се не жали на свој живот, каже да се не може поредити са животом у граду.

Село не може имати перспективу све док нема основних услова за живот. Једину шансу за опстанак села, Драгица види у евентуалним напорима државе да врати младе на село, уз одговарајуће кредите и субвенције. Примера ради, млади пољопривредници у Словенији добијају око 45.000 евра у виду бесповратних субвенција ако се искључиво баве пољопривредом, док је за оне којима то није примарна делатност, тај износ око 18.000 евра. Осим финансијске подршке, доста се улаже и у едукацију произвођача.

Више у видео прилогу:

 

 

 

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY