SHARE

О обележавању овог значајног јубилеја говори се скоро десетак година. Прва најава је из 2010. године када је тадашњи Епископ милешевски г. Филарет обелоданио формирање Одбора који је планирао низ манифестација под слоганом „Свака година по један век“. Прво је одржан научни скуп „Осам векова Милешеве“ на коме је презентовано педесетак саопштења наших и страних научника. Потом је у манастиру радила ликовна колонија чији су учесници своја дела оставили Епархији. Књижевници су се у Милешеви састали у јесен 2014. године инспиришући се судбином Милешеве, делом Светог Саве и галеријом средњовековних фресака са Белим анђелом.

Промене на челу Епархије милешевске које су почеле у марту 2015. године, сменом владике Филарета, и окончале се у јулу 2017. године хиротонисањем новоизабраног владике г. Атанасија, значиле су известан застој у активностима око обележавања јубилеја. Током априла 2018. године нови владика је обелоданио „да ће се поводом великог јубилеја, 800 година манастира Милешеве, одржати низ културних и образовних манифестација“. Коначно је 1. јуна 2018. године, приликом промоције монографије „Манастир Милешева“ уредника Младена Томашевића, кустоса манастира, Епископ милешевски г. Атанасије најавио да ће, због обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве као централног догађаја у 2019. години, завршна манифестација обележавања јубилеја Милешеве бити померена у 2020. годину.

фото: Раде Прелић

Интересантно је размотрити како се кроз историју мењало сазнање о времену настанка манастира Милешева те, саобразно томе, како су се обележавали јубилеји Милешеве.

Манастир Милешева, задужбина краља Владислава, саграђен је у првој половини 13. века. Старији наши читаоци у школама су учили да је манастир саграђен 1234. године јер је то година кад је принц Владислав, потпомогнут незадовољном властелом, ступио на престо збацивши са њега старијег брата Радослава. Ова „памтљива“ година градње дуго је опстајала у нашој историографији и заснивала се на ономе што наговештава Теодосије у свом „Животу Св. Саве Српског“ саопштавајући да је краљ Владислав почео зидати Милешеву пошто је био „венчан на краљевство“ и пошто га је Св. Сава оженио ћерком бугарског цара Јована II Асена. Из тога је прoизилазило да је Милешева могла да настане тек по доласку Владисављевом на престо па су истраживачи Милешеве њену градњу и живописање повезивали са поменутом годином.

Један од напознатијих истраживача Милешеве, француски византолог Гибријел Мије, први је изнео мишљење да је Милешева могла настати пре ступања Владислава на престо. Ово његово мишљење подржали су, још у међуратном периоду, неки наши истраживачи као архитекте Пера Поповић и Ђурђе Бошковић. Посебно је било важно становиште Бошковића који је још 1936. године закључио да су портрети Немањића у милешевској цркви настали пре 1228. године. Датовање настанка Милешеве оспоравало је све више научника па је на међународном научном скупу, који је САНУ организовала поводом седам и по векова постојања манастире Милешеве, прихваћена аргументација понуђена у више научних радова или, како је Сретен Петковић у свом излагању „Настанак Милешеве“ истакао: „могло би се прихватити као коначно време градње 1218/1219. година и тиме окончати нетачно или неодређено датовање настанка главног милешевског храма“. Настанак најстаријих фресака Милешеве смешта се у период 1219-1228. година с тим да постоји доста аргумената да се период њиховог настанка сузи између 1222. и 1224. године.

Један од главних аргумената за ново датовање је податак из руских архива које је превео, још 1922. године, прота Стеван Димитријевић, редовни професор историје српске цркве на Богословском факултету и први декан овог факултета. Ради се о доласку милешевских црноризаца у Москву како би измолили помоћ за свој манастир. После дужег чекања на аудијенцију они се 7. октобра 1652. године појављују пред лицем цара и царице са писменом молбом да помогну обнову манастирски здања – горње трепезарије, испоснице, цркве Ваведења у кругу манастира, као и келија. Том приликом они описују манастир како би истакли његову важност. Помињу да је црква посвећена Вазнесењу, да у њој почивају мошти Св. Саве, као и краљева Владислава и Давида, рођака преподобног оца Саве. У наставку милешевски монаси тврде да је њихов манастир саградио и створио Св. Сава Српски чудотворац 6727. године што, по данашњем рачунању времена, значи да је Милешева саграђена између 1. септембра 1218. и 31. августа 1219. године. Истицање ктиторства Св. Саве може се тумачити жељом монаха да искористе већ установљени култ овог светитеља у Русији и тако истакну значај свог манастира и појачају изгледе за добијање помоћи. С друге стране, ово је последица сазнања о уделу који је при градњи манастира имао Св. Сава слично оној улози коју је имао у осликавању Студенице и градњи Хиландара и Жиче. У прилог овом датовању иде и тачна година која се спомиње у руском извору као и животна доб у којој се Владислав налазио, а која је видљива са његових портрета у Милешеви, то јест да је 1218/1219. био довољно стар, а свакако и имућан, да би себи подигао задужбину.

Анализа поворке Немањића у милешевској цркви поткрепила је новим доказима датовање настанка Милешеве и њених фресака. Краљ Стефан Првовенчани приказан је као краљ и севастократор и одевен у владарску одору. Зна се да је монашки чин примио пред смрт. Најстарији Стефанов син Радосав носи севастократорски венац као наследник престола, док Владислав не носи на глави никакво обележје – круна која му се назире на глави досликана је касније.

О сложеним односима који су тада владали на Балканском полуострву сведочи и фигура младог никејског цара, Јована III Ватца, која је насликана на јужном делу старе припрате. Иако у родбинским везама са епирском деспотовином, чија је наклоност обезбеђена браком између Радосава и ћерке Теодора Анђела, епирског деспота, а касније цара, слика се Ватац који је на челу, Епиру супростављене, малоазијске Никеје. Овде се види удео Св. Саве који је хтео да се одужи никејским владарима за успостављену аутокефалност српске цркве која је остварена са претходним никејским царем – Теодором I Ласкарисом и њеним патријархом, Манојлом Сарантеном.

Милешева је имала ранг ставропигијалног манастира и по угледу је заузимала друго место међу српским црквама, одмах иза Студенице, а у средњовековним текстовима се помиње као велика лавра. Као гробна црква Светог Саве имала је велики углед и била место ходочашћа и поштовања свих Срба. Њен углед свакако је достигао врхунац у 15. веку, у периоду после обнове Пећке патријаршије, кад је манастир био књижевно средиште и представљао главну спону између културних струјања на Западу и поробљених српских земаља. Иако је крајем 16. века изгубио своју највећу светињу, мошти Светог Саве, манастир је опстајао захваљујући помоћи руских царева и молдавских и влашких кнежева. У предвечерје Велике сеобе манастир је разорен као и већина српских манастира да би, коначно, запустео крајем 18. века. Обновљен је трудом пријепољских трговаца и верујућег народа  уз знатну помоћ кнеза Михајила и српске владе у периоду од 1863. до 1868. године када га је, на Малу Госпојину, освештао Митрополит херцеговачки г. Прокопије.

Мало је података о манастиру и они се ишчитавају са маргина рукописних и штампаних књига како оних које су настале у скрипторијима Милешеве тако и оним које су стизале у Милешеву. Целовитих текстова о Милешеви и њеној цркви нема све до 20. века када почињу озбиљнија проучавања од стране наших и страних истраживача. О обележавању милешевских јубилеја можемо говорити само у том веку као и у наше време.

Прва прилика да се достојно обележи јубилеј Милешеве пада у четврту деценију 20. века. Иако је већ две деценије слободна – Милешева тавори. Сретен Вукосављевић, који тих година живи пензионерске дане у Пријепољу, али у пуном научничком замаху, пише на страницама предратног локалног листа „Санџак“, а преноси београдска „Политика“: „Милешево Светог Саве пропада. Зграда и двориште такви су да је срамота довести странца у манастир“. Највише заузимањем самог Сретена доведен је на чело манастира предузимљиви свештенослужитељ отац Нестор Тркуља. „Он је, не штедећи себе, уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске лавре“. Тако је на Спасов дан, 1. јуна 1935. године пристигао у Милешеву патријарх Српске православне цркве г. Варнава. О том величанственом догађају је директор Пријепољске гимназије Драгиша Боричић писао: „Цела варош Пријепоље искићена је била заставама и зеленилом. Око 9 ипо часова, 500 коњаника изашло је високим гостима у сусрет. Добродошлицу је пожелео председник пријепољске општине Муса-бег Мусабеговић. На прославу су дошли, поред неколико хиљада грађана, међу којима је било доста муслимана, и министар просвете Сретен Ћирић, бан Зетске Бановине Мујо Сочица, патријарх Варнава, који је поклонио манастиру златан крст (вредност 15000 динара)“. Све је пропратио и локални лист, који се сад већ звао „Рашка“, и то ангажовањем академика и професора Тихомира Ђорђевића, познатог етнолога, да на највишем нивоу извештава о прослави у Милешеви: „Када се забелео дан и манастирска звона огласила јутрење, пред манастиром је био на окупу читав један народ. Свечаност је почела архијерејском службом Његове светости партијарха Варнаве уз асистенцију три митрополита, два епископа и великог броја свештеника“.

Следећа прилика пружена је, по ранијем датовању настанка манастира, за 750 година постојања манастира Милешеве. Српска академија наука и уметности и Српска православна црква достојно су обележили овај јубилеј организовањем међународног научног скупа „Милешева у историји српског народа“. Први део скупа одражан је у Београду, други у Пријепољу, а један дан у самом манастиру. О овом научном скупу чланак је донео и локални лист „Полимље“, из пера новинара Милана Цмиљановића. Како је ондашња пријепољска политичка елита третирала овај скуп најбоље је дочарао аутор текста: „Пријепоље као домаћин другог дела научног скупа није учинило много да се овај значајни културни јубилеј достојно обележи – на начин који заслужује. Седамстопедесет година Милешеве је датум који је обавезивао Српску академију наука и уметности и многе наше научнике али не и организаторе у Пријепољу. Сем два стидљиво постављена плаката у Дому револуције и хотелу Парк ништа није учињено да ова манифестација не прође поред нас незапажено. Као да су нам Немањићи натоварили на леђа овај споменик а не подарили средњовековно благо коме се диви сав цивилизовани свет“. Свечаност коју је Српска православна црква организовала са архијерејском литургијом и уз присуство огромног броја верника није ни забележена у локалном листу, а „трпези љубави“ невољно је присуствовао представник Комисије за односе са верским заједницама при Савезу социјалистичког радног народа.

 

Текст је настао у оквиру пројекта „Осам векова манастира Милешеве – светионика културе и духовности“ који је подржало Министарство трговине, туризма и телекомуникација Републике Србије.

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY