Песникиња Гордана Боранијашевић: Пишем као што дишем

Песникиња из Нове Вароши Гордана Боранијашевић, ауторка је седам збирки песама и добитница престижних књижевних награда. Kао што приступа писању - озбиљном послу игре речима, са истом љубављу и посвећеношћу у ОШ „Живко Љујић“, предаје српски језик и књижевност. Године рада, бројни културни и образовни програми које је ова песникиња приредила, својеврстан су допринос изградњи културног идентитета школе у којој ради и града у ком живи.

SHARE

Све песме, како песникиња каже, исписане су језиком њеног детињства, несвакидашњим и помало архаичним. Инспирисане њеним родним селом Дражевићима. Иако је писање од малена неодвојиви и подразумевани део ње, иза својих стихова је стала и прву збирку издала у 35-ој години.

Ја пишем као што дишем. То је био мој начин живота, другачије нисам ни знала. Као што неко ради неки други посао, мени је то било нормално. А, што се тиче објављивања, то ми није ни падало на памет, нисам имала ту амбицију. Крила сам да пишем. А, онда негде полако сам стекла свест и дистанцу од тога што ја пишем и стварам и онда схватила да је то прилично добро – започиње причу о свом стварању песникиња, Гордана Боранијашевић.

Добро је, њену поезију, оценила и књижевна публика и критика и доделила престижна књижевна признања: „Милош Црњански“, „Србољуб Митић“, „Раде Томић“, „Паун Петронијевић“, иако она сама никада није слала своје песме и збирке на конкурсе.  Написала је седам збирки „Kо жар у Влашиће“, „Писма Лану“, „Ране и касне песме“, „Молитва за моје риме“ и „Суво злато, дражевачко“, „Залути моји – смртопути“, „Меланхолија можданих“. И како она сматра да се не може спречити нешто што треба да се деси, тако је текло и објављивање њене прве збирке песама.

Рукопис моје прве књиге долази у руке велике српске песникиње Љубице Милетић, која ни приближно у нашем културном миљеу није добила место које јој припада. Она је те моје песме доживела као право песничко откровење, препоручила је одмах тадашњем директору Просвете Милисаву Савићу, пошто је била главна уредница за поезију, да се та књига штампа. И онда та гласовита награда, Милош Црњански, која се иначе може добити само за прву књигу. Није се додељивала пет година и сад замислите шта је све требало да се деси у времену, како је Бог осмислио да баш тада изађе моја прва књига, јер једино тада је имала шансу да добије ту награду – објашњава Гордана Боранијашевић.

Kао што приступа писању, како каже, озбиљном послу игре речима, са истом љубављу и посвећеношћу од ’90. године предаје српски језик и књижевност. Растужује је што се последњих година рад у просвети претвара у форму.

Овде су као и у Пријепољу и Прибоју, и нашем целом крају дивна, паметна и бистроумна деца и са њима могу да се праве чуда, али ми за то више немамо времена. Ја не могу да се у томе снађем. Мислим да сви људи суштине не могу се наћи у томе, сем онај ко хоће то да отаљава. Али ја верујем да мора доћи неки нови Доситеј Обрадовић, неки нови министар који ће промислити на прави начин да бисмо сви имали користи, пре свега деца, њихови родитељи, па и читава друштвена заједница да стварамо просвећену децу – истиче Гордана.  

Године рада, бројни културни и образовни програми које је приредила, својеврстан су допринос ове песникиње изградњи културног идентитета школе у којој ради, града у ком живи и целог овог краја.

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY