Учитељица Душица Голубовић: Ђаци су ми највећа инспирација

Бити учитељица у сеоској школи носи са собом и додатне потешкоће, али и предности. Како изгледа радни дан Душице Голубовић, учитељице у издвојеном одељењу у Косатици ОШ „Свети Сава“ из Бостана која свакодневно прелази двадесетак километара до школе.

SHARE

Ако нема леда и снега, до краја Седобра дође својим аутомобилом, део пута препешачи, а последњих пет километара до школе превезе се са мештанином Драгом Поповићем, чија ћерка иде у ову школу. У већ загрејаним просторијама чекају је њени ђаци, сестре Даница и Милица Зиндовић које иду у трећи разред, њихов брат Радомир који је од ове године кренуо у припремну предшколску наставу и Ивана Поповић, ученица другог разреда.

Свиђа ми се учитељица зато што нас добро учи и зато што је насмејана – започиње причу Ивана док Даница додаје да учитељица није строга, не грди их и правична је. Милица највише воли што добро предаје, а Радомир каже да је њихова учитељица лепа и добро их учи свему.

И учитељица има похвале за њих.

Веома су интелигентни и са таквом децом је баш лако радити. Просто не можете остати само на односу учитељица- ђак, ту већ преовладавају нека много јача осећања не само са ученицима већ и са родитељима. Тако да се те неке границе у оваквим ситуацијама померају, чак до тог степена да једни другима идемо на славе – објашњава учитељица Душица Голубовић.

Труд и залагање учитељице цене и запослени у школи родитељи, али и мештани којима је увек на услузи да их повезе, понесе и донесе шта је потребно.

Домарка, Бранка Јасика, која чисти и брине да у школи све функционише како треба, прича нам о професионалном односу и раду учитељице и гостопримству у њеној кући која је тридесетак метара од школе.

Једну годину је десетак дана била код мене, нудила сам је и ове године да остане и сад кад је лоше време, да не путује и не мучи се – каже Бранка.  

Драго Поповић, Иванин тата, објашњава да су се за ове три године зближили и да им Душица дође као род, да је врло пажљива према деци и деца према њој.

Сличан утисак има и Жељко Зиндовић, отац близнакиња Данице и Милице и малог Радомира.

Труди се и да их научи, неке ствари им купи и донесе кад затреба, као да су њена деца. Кад су добри услови кад иде њеним колима, као да таксира, увек неко чека да га повезе, нешто купи, понесе… Она увек учини – прича Зиндовић.

Недавно су у школу стигле и добре вести. На наградном конкурсу Мастеркарда одобрен је њихов предлог за добијање аутомобила који ће им веома користити.

Велике заслуге за то припадају мом колеги Славољубу Поповићу. Он је ове године почео да предаје енглески језик у овом издвојеном одељењу и видео да је баш тешко долазити до Косатице поготово кад падне снег. Дошли смо на идеју да бисмо тај новац који додељују могли да утрoшимо за набавку једног возила теренца који би користили за превоз запослених и деце од школе до издвојеног одељења, а у повратку и превоз мештана до града или болнице. И од 194 предложене идеје бирали су пет најбољих и награђивали са по три хиљаде евра и изабрали су нас – узбуђено препричава  Душица.

Додаје да ће тако решити и проблем превоза ђака до матичне школе у Бостанима, пре свега Милице и Данице које ће већ за две године кренути у пети разред.

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY