SHARE

Манастир Милешева, маузолеј краља Владислава и гробна црква Светог Саве, кроз векове је много пута рушен. Најтежа страдања доживео је у време Велике сеобе, када је, 1688. године, запаљен. Милешевци су се разбежали далеко на север све до Сент Андреје као и по западним странама – у Гомирје и Пакру. Одређени део монаха се, ипак, повратио у манастир и обновио живот у њему. Метежи који су су пратили нови рат Аустрије и Турске довели су до нових пљачки манастира да би, коначно, 1782. године био поново запаљен, остао без крова и запустео.

Путујући по српским земљама 1857. године, руски конзул у Сарајеву Гиљфердинг описује Милешеву следећим речима: „Четврт сата од Хисарџика, на пустом терену, усред брда, која одасвуд заклањају малу долину, поред рјечице Милешевке, а на брежуљку, стоје рушевине чувеног манастира Милешеве. Овај манастир, који се зваше „Српска лавра“, сазидао је у жупи Црна стена српски краљ Владислав… Сада је она рушевина – али таква која још привлачи богомољце, и српски се народ још увијек нада да ће је, кад-тад, видјети обновљену“.

Заиста, после само неколико година, захваљујући једном од најнапреднијих босанских намесника, Топал Осман-паши, добили су истакнути пријепољски трговци:  Хаџи Аћим Веселичић, Станиша Милетић, Анто Хаџипетровић и Јован Станишић ферман за обнову манастира. Одлучујућу улогу у том великом народном послу имао је бањски калуђер Макарије Вујић, родом из Далмације, који је постављен за старешину манастира са задатком да са народом обнови манастир и црква пропоје.

Манастир Милешева, 1880. година

Током 1863. године приступило се обнови. Скупљани су прилози од народа по целом крају од Таре до Увца и од Дрине до Ибра. Из тог времена сачуван је један тефтер о скупљању прилога у пљеваљском, делу прибојског и делу милешевског краја. Свакако да су прилози скупљани и у осталим селима, нарочито с десне обале Лима, у сјеничком крају и даље на исток. Народ је прилагао све што је у домаћинствима поседовао. Народ из жупнијих крајева давао је прилоге у житу, а у планинским селима се виша давала стока. Понегде се давао новац, само ређе, јер га ни народ није имао. Великим прегнућем народа, уз помоћ српске владе из Београда, манастир је обновљен до 1868. године и на Малу Госпојину (8/21. септембра) освештао га је митрополит  херцеговачки Прокопије.

Детаљнијих података о овом великом народном послу, из времена кад је он обављан, нема. Преписку чланова управе и настојатеља манастира коју су обављали, посредством митрополита београдског Михаила, са књажевском владом у Београду први је систематизовао вредни истраживач наших крајева Вукоман Шалипуровић и објавио у „Прилозима за историју грађевинарства Средњег Полимља у XIX веку“. Неколико деценија после обнове јављају се текстови о манастиру Милешеви и његовој обнови: у „Шематизму Српско-православне митрополије и архидијецезе Херцеговачко-Захумске“ (Сарајево 1890, стр.17-22, уредник митропол. ђакон Патрикије Ј. Поповић); Арх. Нићифор Дучић, „Милешево“ (Календар „Србобран“, Загреб 1900, 88-92); Стеван И. Самарџић, „Манастир Милешева“ (Часопис „Нова искра“, Београд, 7/1905, 1, 13-16).

Милешевска помјаница, 1863. година

У наведеним текстовима, који су настали у времену кад су живели актери и савременици милешевске обнове, провлаче се мање више исте чињенице. Велика је била жеља народа да се обнови древна светиња, а кад се та прилика пружила народ је пригрлио и телом и душом не жалећи труда и одвајајући од скромног иметка:

„Кад се већ отпочело грађење, прилегао је свак колико је више могао. „И удовица, која је туђу куђељу прела и своју ђецу ранила и она је овђе доносила и манастиру помагала“ – тако причаше један старац, који је био толико срећан да види стару задужбину обновљену. Најпотребнији прибор као: камен, песак, дрво итд. све су то сами сељаци на мобу дотеривали. Било је случајева да какав домаћин одабере своја два најбоља вола, упрегне јапију, па и јапију и волове остави манастиру (Миладин Таслак из Гвозда – примедба аутора). Из Пријепоља би се свакога празника кренуло много народа, свак ко може ма шта помоћи, па би по ваздан о своме трошку радили све што би им било одређено“. (Стеван Самарџић, „Нова искра“, 1905. година)

Манастир Милешева, око 1910. године

Постајао је велики отпор поисламљеног домаћег становништва које се грчевито противило обнови „ђаурске“ светиње:

„Али и поред фермана домаћи се Турци силно узнемире и стану свима силама радити да ствар омету, претили су да ће крв пасти, ако се ишта отпочне итд. Срби су, непрестано мољакали, трошили новац и на подмићивање и иначе да би се само једном приступило грађењу. Неколико је пута излазила турска комисија на развалине, па се опет враћала натраг, не одлучивши ништа. На послетку, Срби енергично затраже да комисија изађе последњи пут, па – или да се отпочне рад, или да се престане више о томе говорити. Тако и буде. Изађе велика турска комисија. Прваци народни замоле кајмекама, да он први, као представник власти, извади један камен из развалине и избаци на поље, па да се тиме отпочне рад, а на претње домаћих Турака изјаве да се неће обазирати. Кајмекам после дугог размишљања најзад пристане и учини онако, како су Срби захтевали“. (Стеван Самарџић, „Нова искра“, 1905. година)

Иако је именитељ наведеним текстовима жал на оближње село (Х)Исарџик и његов исламски живаљ, те да су многи са телесним манама због односа према манастиру, треба истаћи да је, само неколико година по обнови, неколицина Хисарџичана, предвођена Алијом Малагићем и калуђером Гедеоном Марићем, изашла пред турску војску која је долазила од Сјенице да гуши Бабинску буну (1875. година):

„Иде војска од Сјенице, силна, разљућена на рају. Седам паша пред њом. Гедеон с Алијом Малагићем и још неколицином муслимана стоји на путу. Дрхте људи и чекају. Кад наиђе први паша сви они падну пред коња на земљу. Гедеон устане, приђе му руци, па га онда пољуби у скут и узенгију. Љут паша га је одгурнуо и неће да га чује. Онда Малагић с муслиманима прилази пашиној руци и скуту, па се заплачу пред њим:

– Аман, пашо честити, немој нас уцвелити, хлеба ти царевог. Немој спрштити ону кућу међу нама (и показује руком на манастир који се с планине види). С оне куће нам је благослов и на мâлу и на чељади. Свако у оној кући нађе хлеба, и соли, и преноћишта. Свако нађе помоћи.

– Из онаквих кућа мени се растура ватра по раји.

– Не, пашо честити, оно је мирна кућа. Ако ти из ње буде каква нереда, нас криви. Твоја сабља, наша глава.

И пред Милешевом војска је разминула, а манастир Бању код Прибоја запалила“.

(Сретен Вукосављевић, „Политика“, 29.5.1935)

Обнову цркве извели су домаћи мајстори: Тодор Бојовић, Арсеније Дробњак и Радован-Рака Вараклија из Седобра и Милош Кубуровић из Бабина. Сва четворица неимара били су неписмени што их није омело да грађевинске радове изведу солидно држећи се упутства митрополита Михаила „…ништа ни да се мења нити да се додае“. У току пет година радова црква је обновљена и покривена боровом даском. Средстава скупљена у народу и средства добијена, у два наврата, од Државног савета у Београду нису била довољна да се црква опреми богослужбеним књигама и сасудама па је управа узела зајам од пријепољских трговаца Веселичића који је годинама враћан.

Касније, 1884. године, направљен је нови конак. Тада је игуман манастира Милешеве јеромонах Гедеон Марић добио благослове од митрополита херцеговачко-захумског Игњатија и митрополита босанског Саве Косановића да може купити поклоне по Босни и Херцеговини. Прилози су скупљани и по свим околним местима, о чему у манастиру постоје делимично очуване свеске у којима се налазе хиљаде имена приложника из Пљеваља, Пријепоља, Сјенице и Нове Вароши. Све су то преци данашњег становништва (Зоран Малешић, „Писанија манастира Милешеве 1863-1897“, Пријепоље 2016). Крајем 19. века дрвени кров на манастиру замењен је плехом.

Треба истаћи да је обнова Милешеве имала велики одјек у Полимљу па и шире. Она је, како се изразио митрополит Михаило, „укрепила“ овдашњи народ у вери и даљој борби за коначно ослобођење од Турака и направила полет у обнови старих и градњи нових црквених грађевина.

СУДБИНА МИЛЕШЕВСКОГ ЗВОНА

За обновљени манастир звоно су набавили Тодор Бојовић и Радован Вараклић. Звоно су купили за зараду коју су добили градећи по Црној Гори државне зграде, па уместо зараде тражили су да им црногорски двор омогући куповину звона. Набавили су га у Котору и било је тешко око 70 ока. Да би Турци дозволили подизање звона у Милошеви била је потребна дозвола пријепољског кадије. За њу је Перо Бојовић, отац неимара Тодора, даровао кадији 12 овнова, које су сакупили сељаци, и канту меда. Звоно је постављено у кубету северне капеле јер дозволу за подизање звоника нису добили.

Интересантно је осврнути се на „судбину“ овог звона.

Звонило је оно на светој Милешеви до 1918. године на радост манастира, дародаваца и њихових потомака и верника милешевског краја. При оступању Шваба из ових крајева они су однели црквено звоно из Милешеве и поставили га на евангелистичку цркву у банатском селу Мраморак. После капитулације Немаца у Другом светском рату Немци су напустили Мраморак, а црквено звоно манастира Милешеве остало је у селу. Жеља потомака приложника звона била је да се звоно врати у Милешеву. Иницијатор ове идеје био је унук дародавца Тодор, носилац Партизанске споменице 1941. године. Жеља му се није испунила јер су, у међувремену, наши земљаци-колонисти у Мраморку порушили евангелистичку цркву и приликом пада звоника црквено звоно се разбило у комаде. Они су продати предузећу „Отпад“ из Новог Сада. (протојереј Миле Вуловић)

Текст је настао у оквиру пројекта „Осам векова манастира Милешеве – светионика културе и духовности“ који је подржало Министарство трговине, туризма и телекомуникација Републике Србије.

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY