SHARE

Највећи проблеми, односно изазови са којима се сусрећу тумачи за знаковни језик јесте што не постоји формално образовање за тумача, каже председница Асоцијације тумача српског знаковног језика Вера Јовановић. Углавном су то деца глувих родитеља или у неком мањем проценту људи који су професионално или приватно везани за заједницу глувих па су тако научили српски знаковни језик.  Идеја Асоцијације и неки дугорочни циљ јесте да се српски знаковни језик уврсти као један од језика који се изучавају на филолошком или филозофском факултету. Тумач за знаковни језик је прилично млада професија.

Са усвајањем Закона о употреби српског знаковног језика у Србији 2015. године професија тумач за знаковни језик је ушао у номенклатуру занимања и у шифрарник занимања. Оно што је лепо то је да је ушла и у област преводилачких делатности. Међутим, и даље то није заживело у пракси. Ја не знам ни једног тумача који је ангажован по уговору о раду посебно. Тумачи се ангажују по ауторском уговору или уговору о делу, све су то пројектна ангажовања, привремена..тако да у том смислу нема ни неке мотивације да тумачи унапређују своје знање, да се усавршавају, и то је главна идеја асоцијације, да видимо шта би могло да се уради на тему унапређења положаја тумача али и њихове мотивације – каже председница Асоцијације тумача српског знаковног језика Вера Јовановић.

До сада је, да би се постало тумач, било довољно имати сертификат Савеза глувих и наглувих, каже Вера Јовановић. Са усвајањем Закона о употреби српског знаковног језика усвојен је и Правилник о програму учења српског знаковног језика где је то повећано на две и по године.

Програм је подељен на два модула, каже Јовановић, на учење знаковног језика и образовање тумача знаковног језика, јер свако ко зна знаковни језик није добар тумач. Само познавање српског знаковног језика је врло важан услов али није довољан да би се био добар тумач.

Нека јасна улога тумача за знаковни језик јесте да буде мост у комуникацији између особе која користи неки знаковни језик и особе која не користи знаковни језик, а циљ тумача је да се успостави комуникација, да сви имају потпуни приступ информацијама и да се самостално доносе одлуке. У том смислу тумач за знаковни језик може да се види као савезник заједнице глувих, у смислу да омогући приступ информацијама и у том смислу самосталног и оснаженог одлучивања, али не и преузимања одлука – сматра Вера Јовановић.

Знаковни језик није универзалан и разликује се од државе до државе.

Заправо језик је условљен негде тим подручјем, том културом, тако да је то такође део разноликости и богатства свих тих знаковних језика. Као што постоји српски знаковни језик тако постоји и амерички знаковни језик, француски знаковни језик. Међутим, неке законитости знаковних језика, код, визуелност омогуђава глувим особама и онима који познају знаковни језик да лакше успоставе свакодневну комуникацију него чујуће особе које немају заједнички језик. А оно што се користи на међународном нивоу, за људе који не користе исти знаковни језик, је интернационална знаковна комуникација која нема статус језика и која је мешавина различитих језика и прилагођава сечестои поднебљу гд есе нешто одвија – закључује председница Асоцијације тумача српског знаковног језика.

Медијски садржаји нису прилагођени глувим особама, сматра наша саговорница. Говори се о неким врло малим процентима, од једног до два процента целокупног медијског садржаја. Превод са српског на знаковни и обрнуто није један на један, није увек реч знак или знак реч па је њена препорука за превођење информативних емисија, конкретно вести, да постоји мало већа усклађеност између водитеља и превода јер ако се говори о једном проценту приступачних медијских садржаја, онда нека се преведе на најбољи могући начин и да тај садржај заиста буде доступан глувим особама.

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY