By Трећа трибина у оквиру циклуса „Није Филозофски ћутати“ одржана је 21.2. 2019. на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Говорили су Миодраг Зец и Огњен Радоњић, професори Филозофског факултета, Милојко Арсић, професор Економског факултета и Милан Ћулибрк, гл. и одг. уредник НИН-а.
Несређени транскрипт
Огњен Радоњић: Нема боље полазишне тачке за ову трибину од текуће кампање Будућност за Србију. Почећу од премијерке, која је 15.12. 2018. на скупштини Привредне коморе Србије рекла да је привредни раст 4,5%, највећи у Европи, и да 10 година нисмо имали динамичнији привредни раст, и да је јавни дуг 54% БДП-а. Јавни дуг је 56,7% БДП-а. И оно што је врло важно истаћи, осим да је то нетачно, је да је заправо до тог смањења јавног дуга дошло преко ноћи. О томе ће нешто више, претпостављам, Милан Ћулибрк говорити, а то је да је 1. октобра 2018. дошло до промене методологије израчунавања номиналног БДП-а, где је том ревизијом БДП порастао за 6,5%, односно 2,2 милијарде евра, што је учинило да јавни дуг у БДП-у падне за 4%, на 56,7%, данашњих. У апсолутном износу, можда је то ипак меродавнији податак, од 2012. до данас је јавни дуг порастао за неких 10 милијарди евра.
Затим је премијерка рекла да је позитивно то што се удео ненаплативих кредита у укупним кредитима смањио на 6,7%, али ја сам у Kварталном монитору кога уређује Милојко Арсић нашао податак о 8,2%, при чему је важно рећи да је до овог смањења највећим делом дошло због отписа дугова, а не због бољег привређивања. Затим је премијерка 3.2.2019. на Н1 изјавила да имамо суфицит буџета трећу годину заредом, што је нетачно. Имамо другу годину заредом. Године 2016. смо имали дефицит буџета. Потом је 12.2.2019. дала већ чувену изјаву да је у Србији готово искорењено сиромаштво и да је смањена стопа ризика од сиромаштва. Ове године, 13.2. премијерка је симболично уручила кључеве Аеродрома Вансију и изјавила да ће у наредних 25 година Ванси инвестирати у Аеродром 723 милиона евра. Само дан касније је у Шапцу рекла да ће Ванси уложити дупло више: милијарду и по.
Председник је 10.2. најавио субвенције за пољопривреднике. Та одлука је требало да буде донета на седници владе 14.2. Таква одлука није донета. Истог дана у Вршцу он изјављује да је отворио преко 100 фабрика. Истог дана у Панчеву, нешто касније, да је отворио више од 180 фабрика. И на крају, 4 дана касније у Љубовији смо сазнали тачан број: 120 фабрика. Затим у Шапцу 14.2. изјављује да је јавни дуг 50% БДП-а, чиме је смањио јавни дуг за 2,9 милијарди евра. У Лозници је најавио изградњу 8 нових стадиона и поручио да треба да се обезбеде прволигаши. Ја нисам знао да само прволигаши могу да играју на стадионима. Истог дана је у Љубовији најавио 14 најмодернијих МиГ-ова 29. За неколико дана они ће крстарити нашим небом. Они још не крстаре, али можда би требало рећи да је последњи МиГ 29 модернизован 1989.
Вршац, 10.2, прешли смо на инфраструктурне пројекте: пут Панчево-Вршац до румунске границе. Па онда аутопут Београд-Зрењанин. Па аутопут Зрењанин-Нови Сад. Све укупно 530 милиона евра. Онда реконструкција железничке пруге. На прузи Панчево-Вршац брзина возова ће бити 120 км/х. Лозница, 14.2: саобраћајница Шабац-Лозница, па онда од Лознице до Руме и Новог Сада аутопут. Све укупно када се сабере, додатних милијарду евра. И на крају, Зорана Михајловић на Хаппy ТВ у следећем инвестиционом циклусу – не знамо који је то сад инвестициони циклус, то нисмо сазнали – најављује инвестиције у инфраструктуру у износу од 5 милијарди евра. Имамо победника такмичења. Према извештају Фискалног савета, планирани износ инвестиција у инфраструктуру је 475 милиона евра. Он је нешто виши, за скоро 100 милиона евра, у односу на прошлу годину, али се то повећање не односи на нове физичке радове на путевима и пругама, већ искључиво на експропријацију земљишта, тако да је њихов закључак да неће доћи до повећања вредности физичких радова на изградњи саобраћајница, што је по себи довољно лоше. По Фискалном савету, осим еколошких услова који су катастрофални, ми заостајемо за земљама централне и источне Европе, имамо 30% мање километара на 100 хиљада становника, а на преко половини пруга наши возови иду брзином 60 км/х.
Овде бих завршио и поставио једно начелно питање: одакле нама тих 5 милијарди евра, и реч дао професору Зецу.
Миодраг Зец: Ма сам сам себи важнији кад стојим. Ми, Срби, или становништво Србије – нама је прошлост лепша што је даља. Значи, то је наша национална особина. А онда је овај наш текући вођа, који генијално све ради, је л’, он каже: и будућност је лепша што је даља. И он страшно умешно то ради. Сећате се како изгледа трка паса? Стерају псе, као и коње, у боксове, па онда има жица једна, и пусте електричног зеца. И они сви јуре зеца, али никад тог зеца не могу стићи. Е, Вучић ово што нама ради – он нама измиче будућност. Таман кад дође 2016, каже “биће 2020”. Kад дође 2020, каже “биће 2050”. То је веома ефикасан начин управљања масом. Зашто ми имамо такве вође као што имамо? Он је један раскошан примерак, али и други су слични. Е, то су питања на која бих ја желео овде да скренем пажњу, да то није све од јуче и да то није све случајно, и да то није ексцес, већ правило.
Приписујући ове особине, наднаравне и тако даље, свим нашим вођама, ми покушавамо вероватно себе оправдати, зашто се то нама баш десило. Ми сад кад треба да се вратимо, ми не знамо где ћемо се вратити. Чеси знају где ће се вратити, Пољаци знају, ови други знају. Ми не знамо где ћемо се вратити. Мање-више не знамо. У то грађанско друштво које постоји у рудиментима – то је разваљено. Не постоји ни сећање на то. Значи, то су ти проблеми. Значи, зашто не можемо направити државу – поготово не правну и не демократску, нисмо је никад имали – и не можемо направити економију, ефикасну. Не можемо направити зато што су то спојене посуде, што правна држава подразумева да економија буде ефикасна и да има вишак, да има шта делити. Револуционарна држава подразумева да ја делим супстанцу, да ја отмем од некога и тако то решавам. И онда се чудимо што сад Вучић отме пензију, рецимо, од мене, који сам сироти и убоги професор, а да неком своме. Зашто он сада свима даје по 6 хиљада? Зашто он државни буџет третира као свој лични џепарац? Зашто већина људи то подржава? То су проблеми о којима треба размишљати.
Неколико само ствари да се сетимо. Велики број, вероватно и вас овде који седе, и велики број и старијих и млађих грађана, мисле да је комунизам био бољи. То је једно мишљење које постоји, и многима се то чинило да је био бољи, и тако даље, и да је, ето тако, пропао што је људска природа таква каква јесте, да су неки другови издали идеју, да је ово, да је оно, и тако даље. Мали број људи овде је схватио да смо ми направили систем овде који смо сами хтели, који није био економски одржив. Није био економски одржив, независно од тога да ли су на његовом челу били добри или лоши људи. Зашто ми улазимо у реформу ’65. године? Па зато што имамо систем који не може запослити своје грађане. Тито је генијалан. Он је смислио: ови ће рондати (као и ови сад, што ми шетамо); ма најбоље да ја њих извезем. Ја ћу њима дати пасош, па нека иду тамо код Немца. Kод Немца је било згодно, јер му је тада требало механичара, дуалног образовања.
Тада му је то требало. И људи су отишли да се врате. Нису се никада вратили, ретко се ко вратио. Сад је већ трећа генерација наших емиграната у Немачкој, и тако даље. Али шта? Они су отишли да зараде, да се ожене, да купе трактор, да направе хиљаде кућа око Пожаревца, Ваљева, Kокиног брода, питај бога где, и стиже новац. Kад су они отишли, ’65. године, систем се стабилизовао. Значи, он има дефицит платног биланса и дефицит свих националних рачуна. То има већ 60-их година. Показује се да ’71. године већ падају дознаке. Зашто? Па људи су већ тамо отишли, момци са 18 година, дошло време да се љубав проба, 28 година. Они почели да се жене, почели децу добијати у Немачкој, не шаљу више толико. И ови умиру, природно је, што су остали, што добијају милостињу. И криза наступа ’71. године. Нису тада џаба донели те амандмане – Срби и Хрвати, Kарађорђево, Југославија, распад и тако даље. Пара нема. Нема пара да се споља финанасира један неодржив систем. Шта се онда дешава? Где је друга Титова генијалност? Па он почиње страховито брзо да се задужује. Јавни дуг о коме ми сад говоримо, он је ескалирао од ’71-’80.
Вођа каже “дај да финансирам, да умрем часно”, и зато је он часно и умро. Просто је он био жирант тог система. И геостратешка ствар. ’80. године, деси се то што се десило. Пукао је систем. Нема кафе, нема бензина, нема пара. Почиње да се штампа новац, да догурамо дотле да се распадне све у крви 90-их година. Тај експеримент прављења система који не може да продукује вишак, где је кључна расподела, није модао бити одржив. Ти си направио инвалидну ствар. Долази транзиција, закаснела транзиција. Ми покушавамо опет нешто што је немогуће. Ми покушавамо очувати социјализам кроз радничко самоуправљање и радничко акционарство. Ту се ломи, долази Милошевић. Људи добијају џаба акције, под фирмом да је то добро. Једино су те две државе, ми и Руси, ишли на бесплатну поделу акција, што има хиљаду аргумената, што је народ прихвато, каже “то је наше”; и тако даље. Све је то у реду. Шта се завршило код нас и Руса? Па то је дошло у руке тајкуна, било домаћих, било страних. Русија је поделила сву своје друштвену имовину на ваучере, и сад имате 200 тајкуна који владају целом Русијом.
После је дошла 2000. година и дошао је проблем да имамо инвестициону приватизацију, са свим њеним слабостима. И сад се ми чудимо зашто сад опет нема акумулације. Па креира се акумулација, али она одлази тајним и јавним каналима у приватно власништво и у иностранство. Где је та акумулација? Зашто је све на Kипру, зашто је све у Белгији, зашто је све у Холандији, зашто је у Лихтенштајну? Па ти који воде ову земљу, они знају да то не може дуго да се одржи. Они вишак носе напоље, и ми, и Руси, и Kинези. А онда се тај вишак под фирмом страног капитала враћа овде јер је заштићен међународним уговорима, арбитражама и тако даље. Значи, ми смо направили систем, то се нама десило, који једно прича, а друго ради. И проблем је што смо сада, овде, ове вечери, пред два нерешива питања: зашто немамо правну и демократску државу, и зашто немамо ефикасну економију. И зашто је главна порука свих који претендују на власт “ја ћу дати”? Не каже се од кога ћеш узети. Овде се отима међусобно и отима се од будућности. Јавни дуг је задуживање кроз будућност. То се дешава. И људи слушају отворених очију.
Ја гледам како ови кад изађу из аутобуса, они су занесени, Вучић каже “биће!”. Они су наши грађани. Наше школе су биле дужне да их науче нечему, да не може се еx нихило. Kако људи верују? Алхемија. Њутн је тражио начин да направи злато из олова, Исак Њутн. И тиме се бавио, па није нашао. А ми верујемо да ће Вучић наћи, он нас уверава. И ја помало верујем. Још само нешто. Значи, ми сви слушамо “стране инвестиције, стране инвестиције”. Ови људи боље то знају од мене. Не може се једна земља направити споља. Земља се може направити изнутра, или се не може направти. Ми ово ресурса што имамо, значи, ми имамо систем који не оптимизира употребу ресурса, ни природних, ни људских. Зашто? Па зато што немамо организацију, што немамо државу, што немамо амбијент у коме се нешто може направти, у коме има нешто смисла направити.
Сад је опасна ситуација, сад велики број младих људи уопште не верује да је ишта могуће. Зато њих и нема у протестима. Они мисле да ће се спасити одласком из земље. Хоће једно 5%, јер ови што сад иду да возе камионе по Америци, за 5 година ће роботи возити камионе. Неће они дуго то возати. Ми немамо тим ни за шта. Ми немамо никакав договор, ми немамо никакву организацију. То је наш проблем. Зашто Волксwаген иде 10 година, а Застава не може, мораш да је гураш већ друге године. Разумете, зашто? Исти трошкови, исти број људи, исто све. Ал’ не иде, па не иде. Систем. Зашто је римска легија освојила читав свет. Појединачно, сваки Герман је јачи од Римљанина – ако га случајно улови самог. Али у систему легије, ови су стигли докле су стигли, до британских острва. То је нешто што је важно, о чему свако од нас треба размишљати.
Да потпомогнем: да ли постоји систем? Не. Да се вратим на ове инвестиције: и сад он нас убеђује. Ма, каже, тета Ангела, она пред свако спавање каже “Шта раде ови Срби?”, “Шта сања Александар?”. И велики број људи то верује. Ја, рецимо, мени је баш онако чудно, мислим да она баш и не мисли тако. Друго: ти кажеш “Ја ћу привући јефтиним радом”. Па како ћеш привући кад нема народа? Kако може неко ко води државу да каже “ја ћу конкурисати”. Доведем брата из Турске. Нисам ја против ислама, далеко од тога, али Турска је држава која има 70 милиона становника. Просечна старост Турака и Туркиња је 27-28 година. Нас има 4-5 милиона, просечна старост 45 година, 44, колико већ. Ми, брате, немамо младих људи ни девојака ни за удадбу ни женидбу, ни за емоционалне фантазије, а камоли да седе тамо безвезе. Разумете?
Ево, замислите ситуацију, ово што он ради, да представим метафорично: ви направите базен. То је инвестициони амбијент. И сад, долазе ови страни инвеститори. Нема улазнице, је л’ тако, џабе улазиш да се купаш. Држава платила воду, струју, сунцобране, палме. Улазиш ти ту, значи, да не платиш ни земљу, ни воду, ни струју. Инфраструктуру, је л’ тако. Е, то је базен. Е онда стоји Вучић и каже “ево још и за сладолед”. Па ови кажу, “па дај”. Па како је то могуће бре? Није проблем он. Проблем је зашто на овој њиви српској то ниче. Зашто постоји песма “Ја босиљак садим, мени пелен ниче”? Хвала.
Милојко Арсић: После овог мудрог, садржајног и духовитог излагања професора Зеца, ја могу само да вас смарам препричавајући табеле и графиконе. Можда да кренемо од тога. И ја ћу почети од прошлости, покушати да одговорим на питање када је почело заостајање привреде Србије, који су узроци тог заостајања, шта би можда могли да урадимо да почнемо коначно да сустижемо неке земље са којима смо некад били на сличном нивоу развијености. Пре 30 година, дакле, на крају социјализма, тадашња Србија, која је била по развијености на нивоу просека Југославије, била је развијена као што је то просек у земљама Средње Европе: Пољске, Чехословачке и Мађарске. Нама, кад смо ишли тамо, чинило се да смо и развијенији, зашто што је наша текстилна индустрија и идустрија широке потрошње била развијена, али кад се узму све делатности, били смо ту негде где су и они. Данас су те земље за негде 70-80% развијеније од Србије. Значи, то је доста велика разлика, формирана у периоду у току поседње три деценије. Врло је важно да знамо због чега је настала, када је настала – то су повезана питања.
И може се рећи, без много дилема и спорења, да је разлика кључна у нивоу развијености између Србије и тих земаља, настала током 90-их година прошлог века. Значи, у том периоду, Србија је суочена са санкцијама, хиперинфлацијом и са бомбардовањем. У том периоду земље централне и источне Европе спроводе транзицију, приватизацију, либерализацију и друге реформе. Наш бруто домаћи производ 2000. године био је отприлике на половини онога што се имало ’89. године. Kако је то представљено тадашњој јавности Србије? Па представљано је као да, рецимо, транзиција у Мађарској, Пољској, другим земљама, горе утиче на грађане тих земаља него санкције на нас. И заиста су проналазили неке губитнике транзиције, који су изгубили посао, тврдили су да ништа горе не може да буде од приватизације, либерализације и других реформи које су спроведене у тим земљама. Па су можда санкције нас донекле и спасиле, тако је то тада представљено. Међутим, рецимо данас кажу, отприлике: па ми смо пропали због тога, због приватизације и либерализације. Међутим, не само да су ови фактори утицали на пад бруто домаћег производа, а самим тим плата, стандарда и свих показатеља, они су трајно смањили производне могућности Србије.
У том периоду, који је трајао готово десетак година, готово да уопште није било инвестиција. Стога је капитал привреде, поготово опрема, претворена у старо гвожђе. То је нарочито било разорно када је у питању индустрија, где је технички прогрес најбржи, застаревање релативно брзо. Значи, хотелијерство и неке друге услужне делатности, оне су лакше то поднеле него што је индустрија поднела, тако да је дошло до смањивања физичког капитала, вредности физичког капитала у Србији за око 40%. Значи, ради се о огромним средствима. Осим тога, дошло је до смањивања онога што економисти зову људски капитал, значи, смањени су знање и вештине које поседују људи. Велики број стручњака десетак година ништа није радио, значи нису учествовали у неким пројектима, нису реализоване инвестиције, нису имали контакте са међународном заједницом, тако да су њихова знања добрим делом постала превазиђена, јер деведесете године су биле године великог технолошког напретка у свету.
Kоначно, велики број стручњака, инжењера, напустио је Србију. То такође представља трајне губитке за привреду Србије у том периоду. И покидане су пословне везе. Због тога, када је дошло до отварања Србије према свету, 2000. године, стартна позиција је била прилично лоша. Међутим, упркос томе, у наредних 8 година привреда Србије је остварила кумулативни раст од близу 60%, просечно годишње око 5,8%, и то је период најбржег раста привреде Србије у последњих 40 година, значи од Титове смрти. Kада слушате вести, то је најгори период у нашој историји. Наравно, да кажем, како се још на други начин може тај раст представити? Па дошло је у то време до повећања зарада у еврима за око 4 пута, док су реалне зараде повећане дупло, отприлике. Ни то није баш добро кад ГДП расте за 60% а зараде 100%, формиран је спољни дефицит, али пак, неспорно је да је дошло до одређеног напретка у том периоду. Међутим, и у том периоду су почеле, поготово негде после 2006. године, да се формирају клице неких будућих проблема, јер је дошло до застоја у спровођењу структурних реформи, односно реформи јавних предузећа, државне администрације и слично. Негде од средине 2006. године је почео тај застој, и он је трајао релативно дуго.
Шта се догађа у последњих 10 година, од почетка светске економске кризе до сада? Па од почетка светске економске кризе до сада, Србија поново заостаје у односу и на земље средње Европе, и у односу на земље централне и источне Европе. Србија спорије расте у односу на ту групу земаља. И можемо навести неке податке, који су многима и познати: Србија је, на пример, од 2008 до прошле године остварила кумулативни раст за 13,6%, док су земље централне Европе, ове 4 земље, порасле за 25%. Значи дупло више. Тај заостатак је такође релативно велики и ако га рачунамо од доласка СНС-а на власт, од 2012. године до сада. У том периоду ми смо остварили раст од негде око 13%; док су све земље источне Европе, а и средње Европе, у том периоду имале раст преко 20%.
Једини период кад смо релативно нешто боље прошли је био период економске кризе. Рецимо, у том периоду је Србија имала пад, 2009, за 2,7%. Просечан, рецимо, пад у свим земљама централне и источне Европе је био 7,5% у 2009. години. Значи, ми смо ту кризу што се тиче економске политике релативно добро прогурали, али се у том периоду гомилају структурни проблеми. Значи, гомилају се проблеми у јавним предузећима, где се одустаје од њиховог реструктурирања. Имамо неке кораке чак и назад. У том периоду гомилају се проблеми и у банкама, и де фацто, стварају се клице неких будућих проблема, да кажем, који ће ометати раст привреде Србије. Други фактор који је утицао на спорији раст привреде Србије у ових 10 година је то што је Србија каснила 3 године у спровођењу фискалне консолидације. Већина земаља у централноисточној Европи применила је фискалну консолидацију већ 2011. године. Ми смо применили тек 2014. године.
Значи, ако бисмо хтели да одредимо ко је одговоран за то, могли бисмо да кажемо да је претходна влада каснила једно годину и по дана, наредна влада је каснила једно 2 године. Претходна влада је била релативно слаба, фрагментирана, са много странака, није имала снаге да спроведе неке потребне мере фискалне консолидације. Нова влада, формирана 2012. године, је дошла са потпуно нереалним идејама о томе како треба спровести фискалну консолидацију. Тада су тврдили да ће извршити препакивање дугова, а то се уопште није догодило. Нисмо те уштеде направили по том основу. Било је јасно и тада да то није могуће. Зашто би неко ко нам је некада одобрио кредит по 6-7% пристао да ми то заменимо са кредитом по или 3%. То, ако уговором није предвиђена та могућност, а знали смо да за већину кредита није, није била реална опција да се, рецимо, у том периоду изврши препакивање.
Било је и других нереалних идеја. Иако је у то време, рецимо средином 2012, Фискални савет изашао са једним детаљним предлогом фискалне консолидације, који да је примењен тада када је јавни дуг износио око 15 милијарди евра, могао је да прође без смањивања плата и пензија. Тада је било довољно само да се ПДВ повећа, да се плате и пензије замрзну једно две године, не би морали то да смањујемо. Међутим, очигледно, прве две године су избегаване непопуларне мере, како би се учврстила власт. Значи, цела политика је била у том периоду да се преузму све полуге власти, од медија, финансијског сектора, безбедносних служби, тако да се друштво стави под једну, да кажем, чврсту и потпуну контролу. Након 2015. године, у Србији се примењује програм фискалне консолидације, који ако изоловано посматрамо, је дао релативно добре резултате. Од фискалне консолидације више не може да се очекује. Значи, смањен је фискални дефицит, који је био врло велики, 2014. највећи у Европи. Заустављен је раст јавног дуга, рецимо, и кад је у питању раст јавног дуга, то је један од бројних предмета манипулације у економским и политичким расправама. Значи, у тренутку доласка СНС-а на власт, он је износио 15,4 милијарде, да би рецимо пре спровођења фискалне консолидације, значи до краја 2014, порастао за 7 и по милијарди. А онда, у периоду спровођења фискалне консолидације, још за око 2 и по милијарде. Према томе, то је много веће повећање јавног дуга него што се догодило током претходне владе, иако је та претходна влада владала и у време светске економске кризе.
Ако имамо само макроекономску стабилност, могуће да у таквом стању таворимо деценијама. И многе земље су тако фукционисале, многе афричке земље, и Босна на пример. Рецимо, нису имале инфлацију, нису имале дефиците. Деценијама су стагнирале на неком ниском нивоу развијености. За раст је потребно више од тога, а оно што је кључно, то су добре институције. Генерално, председник је вероватно у праву када каже да је он отворио 120 фабрика, и вероватно је то највише од свих председника у Европи, али наша привреда спорије расте од тих привреда. Привредни раст се не обезбеђује на тај начин. Значи, привредни раст се обезбеђује на начин што се усвоје добри закони, што се они стриктно примењују, што имамо ефикасну државну администрацију у којој су запослени људи који имају одговарајуће компетенције, људи који су посвећени послу, где се поштење цени и вреднује, а не партијска лојалност. Иако би странка, да се више посвети, и у ЕПС-у могла да нађе инжењере који ће бити и лојални, али и стручни.
Значи, то је на пример Милошевић радио: тамо су увек били директори који су, рецимо, уједно били и врхунски инжињери. Тако да ми имамо сада проблема у неким делатностима у којима не би требало. И добра економска политика и структурне реформе захтевају добре институције. Па сад је питање – а зашто ми не успоставимо те добре институције. То је професор Зец поставио као питање и дао одговор. Ја ћу исто покушати са своје стране: чини нам се да ми немамо историју добрих институција откако смо поставили своју самосталну државу. Ту постоје релативно моћне интересне групе којима одговара овакво стање. Ту су пре свега људи у владајућој странци, чији је циљ дугорочна власт без обзира на резултате. То је власт која постоји у Белорусији, у Црној Гори, у још неким земљама, где рецимо власт општа, и када има успеха и када нема успеха, толико контролише друштво да практично политички противници немају шансу. Део тог процеса јесте и богаћење, како самих људи на власти, тако и рецимо људи у бизнису, који су блиско повезани с њима. Значи, док су прописи генерално лоши, за целу привреду постоји део домаћих предузећа која имају привилегован статус, и такође странци су заштићени од неких највећих слабости нашег привредног система. Страни инвеститори, бар у тренутку када улазе и у почетку, имају посебну правну заштиту од стране државе. Значи, просто, то што се њима даје као посебна заштита, требало би да буде доступно свима.
А и Европска унија, питање колико ће она да инсистира на томе; да ли ће дати предност добрим институцијама, или неким геостратешким интересима попут, рецимо, решавања косовског питања, односа са Босном и Херцеговином и Русијом. У неким случајевима, прогледала је многим земљама кроз прсте; Бугарска и Румунија нису зреле биле за Европску унију, али су ушле. И у случају Србије је нешто тако могуће, и не би требало да препустимо да наша судбина зависи од других. Хвала.
Милан Ћулибрк: Kад сам долазио, долазио сам са много више оптимизма, али после Милојка, морам да признам да сам много већи песимиста. Kаже, за бржи раст потребне су нам јаке и снажне институције, и прво што ми је прошло кроз главу, сетио сам се, негде пред Нову годину, председник је, пре него што је почео да обилази округе, обилазио је телевизије са националним фреквенцијама, и рекао је да је саветовао, да је заправо звао гувернерку Јоргованку Табаковић и да јој је предложио да купује злато уместо девиза, јер има наговештаја кризе, и да би требало јачати златне резерве. Сад ја гледам – да ли у Народној банци има ико ко о томе размишља, да ли постоје неки људи који се баве операцијама на девизном тржишту? А онда, два дана после тога, каже гувернерка: “Да, ми ћемо послушати савет председника”.
И каже Милојко – са јаким институцијама, бржи је раст. Тако да стварно је динар најјача валута на свету у последње 2 године. Рецимо, конкретно, фебруар 2017-фебруар 2019: према евру је ојачао 5%; према британској фунти – 7%. Добро, они су ионако пукли. Руска рубља, наша дражесна, красиваја, како би се рекло – 15% је динар ојачао према рубљи у последње две године. Швајцарски франак, људи, 13% динар јачи. Kанадски долар – 15%. Амерички долар 10%. И ви нисте срећни? Ја не разумем то, стварно. Понекад се питам, кад погледам овакве цифре, шта заправо стоји иза тога.
Трећина јавног дуга Србије је у еврима, дакле, пошто је динар ојачао 5%, БДП се изражава у динарима, аутоматски вам пада пошто је још трећина у доларима, још 10% и ево нама јавни дуг за час на 56%; иако је председник јутрос поново рекао да је 50%. Некако нам се цифре слабо уклапају. И кад си већ поменуо јавни дуг, дакле, председник воли да каже да је он у тренутку кад је постао премијер, јавни дуг био на рекордно високом нивоу, 78% бруто домаћег производа. Јавни дуг никада није био 78%. Рекорд је достигао, и био је 74% кад је он био премијер, и то две године након што је преузео Владу Србије. Дакле, ви повећате бруто домаћи производ 2,5 милијарде евра, како да вам кажем, и онда на основу тога апсолутни износ дуга, који је 24 милијарде евра последњих неколико година стоји на том нивоу, наравно да овај удео израчунат у процентима – то вероватно деца у основној школи могу да израчунају, у трећем разреду, да пада удео. Али то није резултат смањивања дуга, него недостатна математичка операција због које сам се такође 3 месеца свађао са директором Завода за статистику, Миладином Kовачевићем.
Али шта је поента? Дакле, председник изјави да је сада просечна плата у Србији 465 евра, и то изјави у истом дану кад званична статистика, и званично Министарство финансија на свој сајт стави податак: просечна нето плата 417 евра. И сад ја кажем – па није, разлика је, људи, 40 евра; није мала ствар. Да се ми разумемо, у Србији поготово. А има једна ствар око које се ја потпуно слажем, и за коју признајем да су у праву. Kад власт каже да смо ми прошле године имали највећи раст у последњих 10 година. Тачно. Само што су они 6 од тих 10 година били на власти. Тако да, како да вам кажем: ако на тај начин посматрамо, већину тог периода су они били на власти, што значи да њихова власт баш и није била толико ефикасна. И сад, оно што је посебно интересантно је да смо као лидери у региону – то је и Милојко Арсић мало пре поменуо, од 2012, када је актуелна власт, прво Дачић, па Вучић, па сад Брнабић на челу владе, за тих 6 година укупан кумулативни раст бруто домаћег производа, то је оно све што се створи за годину дана у једној земљи – 13%.
Е сад, како ствари стоје око нас? Албанија у истом периоду – 16,5. Босна и Херцеговина и Македонија – 17. Бугарска – 18. Црна Гора скоро 21, и Румунија скоро 31, а ми лидери. Свака власт воли да кривицу сваљује на претходну. Хајде да мало завиримо и у ту претходну. Дакле, до глобалне кризе, од 2000-2008, никада, ниједне године, привредни раст у Србији није био мањи него што је био у рекордној години од последњих 10. И то су такође неке бројке које треба имати у виду, да смо ми тих година имали и стопе раста од 9%; и да никад није било мање од 4,4, а сад како ствари стоје, кад се ревидира то, имаћемо око 4,2, и то након оне претходне од 1,8, па када се то стави у просек, то је негде око 3,2. Просечна стопа откако је актуелна власт на власти је 1,8. Цео свет у просеку расте по 3,5. Цео свет. Дакле, ми упола спорије растемо од света, и све стижемо и престижемо. Значи, све је релативно заправо. И оно што је такође релативно јесте кад каже наш председник да смо ми по платама престигли Босну и Херцеговину.
Људи, не морате знати било који страни језик. Бошњачки сви разумемо. Има и на ћирилици, на њиховом сајту. Значи, кад уђете на званични сајт Агенције за статистику Босне и Херцеговине, видите да је просечна плата у октобру била 880 KМ-ова или конвертибилних марака. Kурс је врло једноставан, 1:2. Поделите са два, 440 евра. Али да би ми престигли Босну, ми морамо да кажемо да нам је просек 465, иако је 417. Огњен је помињао и ову изјаву премијерке о искорењивању сиромаштва: “Скоро смо искоренили апсолутно сиромаштво”. Рачунао сам и то. Значи, кад погледате да смо, рецимо, 2006. године, када је почела први пут да се мери стопа апсолутног сиромаштва у Србији, 8,6 мислим да је било, после 11 година ми смо скоро искоренили на 7,4. И онда кад гледате, тим темпом, да бисмо дошли до нуле треба нам још 40 година. И скоро смо га искоренили. И како се ту ствари потпуно релативизују и како се заправо врло лако људи превеслају преко воде, а да нису ни свесни. Стопа раста индустријске производње је на крају прошле године била 1,2%, најспорија стопа раста од поплава 2014, и успорава, што је највећи проблем.
Па ви не можете тај тренд да преокренете преко ноћи. Ако вам је проблематична пољопривреда, с једне стране, неизвесна; ако вам успорава; ако је у Италији рецесија, ако је могуће да ће бити званично проглашена рецесија и у Немачкој – то су два наша највећа спољнотрговинска партнера, којима ми извозимо годишње између 4 и 5 милијарде евра; а ако имате проблем с Kосовом, због чега се штете после само три месеца процењују на стотинак милиона евра, или укупни извоз је отприлике 1,5% бруто домаћег производа; ако на то тржиште не можете да испоручујете робу – па ту робу не можете да испоручите неком другом преко ноћи, што значи да ће она остати у складиштима, што значи да се неће продати; ако тих 1,5% изостане, уз све ово, ја бих био срећан, чини ми се, у овом тренутку да кажем да ове године стопа раста буде 3% и да смо сви задовољни. Да бисмо знали како да решимо проблем, прво морамо да признамо да имамо проблем. А ми не признајемо то, ми смо лидери, ми смо најбољи, ми најбрже растемо и никако никога да стигнемо.
Миодраг Зец: Ви прво имате двовалутни систем, где су људи страшно везани – колико је то евра, колико је то евра, он стално прича колико је то евра. И већина људи сматра да је то регуларна ствар. Новац је конвенција. Америка живи тако што манипулише новцем и кредитом у глобалним размерама. Ми то не можемо да радимо, ми смо мала земља. Ми манипулишемо вршећи интерсекторску и интертемпоралну и међугенерацијску прерасподелу дохотка. Ви живите у друштву у коме су сиротиња нето повериоци, а главни капиталисти су нето дужници. Разумете? Ова побуна што се сад дешава на улицама Београда, ја видим по овоме скупу, то је побуна средње класе која изумире. Kо има штедњу? Па средња класа, мање-више. Kако ту штедњу можемо отети? То свака власт поставља питање. Милошевић је отимао преко Језде, Дафине, преко инфлације. Тако је креиран онај капитал. И овде се преко курса врши интертемпорална расподела. Шта то значи?
Ти имаш дијаспору, и онај тамо Милисав из Дортмунда шаље 100 ојра – не каже он више “евра”, него “ојра”, он полунемачки говори. Шаље за прасе за Нову годину. Али није више прасе 100 евра, него 200. И он не може да схвати да сада треба за прасе 200 евра, да ови што су живи прославе Божић, рождество Христово. Значи, он узима њему његов доходак, створен пре 5-6 година штедњом. Направио се банкарски систем, где нам све узима. Одскора ја имам пензиону картицу за градски превоз. И како улази у аутобус, јуриша народ у аутобус к’о на Сутјесци, и мене набију на онај аутомат, и скине ми са кредитне картице 100 динара. Ја кад нисам плакао! Следећа фаза је да ти скине са картице ако се очешеш о банку споља. Зашто? Овде се не да нама никако да направимо портфељ. Средња класа мора да има портфељ следећи: да има доходак и имовину. И мораш имати комбинацију фиксне имовине, стабилне, и приходне имовине. То се нама овде не да. Ти стално народ погрешно усмераваш: сад сви беже од штедње, сад праве станове. Земља се смањује, исељава, биће станова, ја станујем у згради где има 12 станова, а нас има троје. Ја кад видим комшију, ја одма кажем је л’ су избори неки. Шалим се.
Значи, он има стратешки договор преко апресијације курса да узме ту штедњу из дијаспоре, и да је пребаци у дуговни салдо. Он има то, кад не платите струју, добијете 40% попуста, а кад је плаћате, не добијете ништа. Ово је дужничко друштво, где само кроз прерасподелу свака нова власт има нове богаташе, батинаше и робијаше. То је то. И гледајте: он нама не да – рецимо мени не да – да ја купим обвезнице Телекома за 6%, колико се задужују они. Ја то не могу. Ја могу да носим новац у банку по 0%. Ови кажу “буди сретан ако не мораш доплаћивати!”. А онда они позајмљују њима по 3%, 4%, 5%, разумете. Други народи то дају. Ви не можете поседовати акције овде, јер је систем смишљен тако да искључује појединца. Мораш брокера, мораш дилера, они ти отму на улазу, а ти само плачеш. Значи, овде се не може формирати портфолио појединца, предузећа и државе. Људи имају имовину, а сиротиња су. Ви овде имате Kадилак, а немате за бензин. То се дешава.
Ово су структурне ствари. Овде неко смишља како да прегрупише. И сад је он сву своју емоционалну и сваку другу енергију усмерио на средњу класу, на вас. Е, вама треба отети, треба отети пензију од професорке математике, а дати, да не кажем сад коме, јер је тај опасан, тај има 17 хиљада пензије, а има 20 милиона имовине. Шекспир је рекао: “У овоме лудилу има система”. И мене то вређа, то мене вређа као човека, јер сматрам следеће: успоставити правну и демократску државу немогуће је без средње класе. Немогуће. Нико није успео. А то достојанство средње класе, она где ниче? Ниче из компетенције. То није власничка класа. Средња класа је врхунски лекар, средња класа је образован официр, пилот, то је средња класа. Е, ти су овде вишак. И ја се извињавам, нећу више да вас замајавам.
Милан Ћулибрк: Дакле, ја као што властима не дам да говоре неистине, ни професору Зецу то не дозвољавам. Прошле године си отишао у пензију и можеш да певаш. Реално кретање пензија у последњих 8 година: 2010. реални пад 5,6%, 2011. реални пад 3,6%, 2015. реални пад 5,5%, 2016 раст од 0,1%, 2017. опет пад од 1,2, и прошле 3,9 раст. Дакле, све заједно, кумулативно они који су отишли 2009. сада реално имају 17% мању пензију него што су имали. А пензије никад веће. Само је тебе закачило повећање.
Миодраг Зец: Он кад је натеран да врати пензије, пошто је ММФ рекао “стварно нема смисла, бићемо обрукани, јер ти си консолидовао тако што си узео пензије; то није нико урадио”. Нико то није урадио. Он није консолидовао тако што је смањио јавне расходе и субвенције, што је побољшао ЕПС, што је побољшао НИС, што је решио ово или оно. Не би ми никада добили пензије натраг, да није ММФ рекао да нема смисла, цели програм је у питању, јер је на томе заснован. Никакво ту реструктурирање друштва није било, разумете. Ништа се ту није десило паметно у систему, него је човек отео пензије портивзаконито. И Уставни суд, њих има 15. Ја сам једанпут био као експерт на том Уставном суду. То су, овако, неговане даме. Њих има 2 мушкарца и 15 жена. Они чим нешто виде да је проблем, они су ненадлежни. Они су надлежни само за плату. Значи, нису надлежни око Kосова, што је пар еxцелленце уставно питање, нису надлежни око пензија, што је пар еxцелленце уставно питање. И значи, да ли се систем пуни и празни на препознатљив начин. Манипулације су, људи, максималне у систему. Нико се од ових не буни. Не можеш да добијеш судски спор. Не можеш да одеш до Стразбура, јер онај неће да доноси решења. Ово је кафкијански процес. Ја ово што се жалим, ја се жалим из принципа; ја сам и предебео, мени може још да смањује. Хвала.
Преузето са сајта Пешчаник.
