Тумачи за знаковни језик-Професија којом се бави из велике љубави

Веру Јовановић и Марију Марковић свакодневно гледамо у дну екрана док пратимо важне вести на каналима националних медија. Оне, као и њихове колегинице, чланице Асоцијације тумача српског знаковног језика, представљају једини извор информација за заједницу од око 30 хиљада глувих особа у Србији. Специфичном врстом превођења Вера Јовановић се бави читавог живота будући да су јој оба родитеља глува.

Стицајем околности сам још као дете почела да преводим мами и тати, за њихове потребе. Онда сам се 1997. године нашла у ситуацији да ме заједница глувих позвала да нешто преводим и ја сам тада ушла у тај свет превођења и тада схватила да то што ми, као деца глувих родитеља, преводимо својим родитељима је једна ствар, а ући у професионални свет превођења је сасвим друга ствар и ту сам се нашла у небраном грожђу, иако сам 18 година пре тога то исто све радила. И ту сам уствари почела, а онда ја најчешће узимам 2002. годину када сам запараво решила да тиме желим да се бавим и да желим да се усавршавам – каже председница Асоцијације тумача знаковног језика Вера Јовановић.

С обзиром да у Србији не постоји формално образовање за тумаче, а да је одувек гајила велику љубав према језицима, завршила је Филолошки факултет и наставила са својим усавршавањем у овој области. Иако се тумачи  суочавају са бројним проблемима, како каже, никада није дошла у искушење да каже: „Шта ће ми све ово“.

Не могу да замислим да се бавим нечим другим и наравно, када нешто волите, онда је сваки изазов просто део приче, али то заиста не умањује чињеницу да је положај тумача потпуно неизвестан и разумем када неко дође у ту ситуацију – искрена је Вера Јовановић.

Иако је Законом о употреби знаковног језика ова професија недавно ушла у шифрарник занимања, у пракси и даље није призната, па ионако мали број тумача у Србији, из године у годину стагнира.

Негде чак незванично чини ми се да се број тумача и смањује, односно да и они тумачи који су се бавили тиме су почели да се осипају, јер од тога је једноставно тешко живети, обезбедити негде основна средства за живот. Тако да са једне стране то условљава недостатак мотивације. Са друге стране, није решен статус самих тумача. То је углавном ангажовање по уговору, углавном су то пројектна ангажовања, да ли у оквиру организације које сваке године подносе неке пројекте и питање је шта ће добити, а са друге стране и даље имамо тај проблем образовања тумача – истиче Вера.

За разлику од европских земаља, где постоје студије за изучавање знаковног језика, у Србији су у 99 одсто случајева тумачи углавном деца глувих родитеља. Дугогодишње искуство превођења даје јој за право да каже да није свако ко познаје знаковни језик добар тумач.

Превођење у медијима је врло захтевно и захтева једну комплексну едукацију коју наши тумачи немају могућност да прођу, тако да то све зависи од наших личних капацитета и у том смислу ова услуга није била свугде на једнаком нивоу и мислим да како се повећавају потребе, наравно, повећава се потреба да добијемо неко квалитетно образовање. Ту је много прилагођавања, јер циљна група је врло широка и умети прилагодити превод ,тако да буде доступан најширем кругу публике, је врло изазован посао и мислим да се то некада недовољно озбиљно доживљава – закључује Јовановић.

Иако је систем прилично чврст и тешко га је мењати, Вера Јовановић, која је дугогодишња председница Асоцијације тумача српског знаковног језика сматра да ће, уз заједнички напор са заједницом глувих и уз подршку друштва,  српски знаковни језик добити исти статус као и сви други језици, а професија тумача место које заслужује. А све то у корист оних којима је ова врста помоћи најпотребнија.