Да ли је пандемија корона вируса разлог што Србија у 2020. години није отворила ниједно ново преговарачко поглавље?

Пандемија корона вируса је довела до тога да се цео свет бави здравственим и економским одговором на новонасталу ситуацију,али то не може бити разлог због којег Србија није отворила ниједно поглавље у 2020. години, нити због чега је њен пут ка Европској унији закочен, сматра Никола Буразер, уредник портала European Western Balkans.

Мислим да је то, пре свега, питање владавине права које се садржи у Поглављу 23. Оно што такође јесте важно за европске интеграције, иако се формално не налази ни у једном преговарачком поглављу, јесте стање демократских институција. То се односи на квалитет рада парламента, на начин спровођења избора, односа државе према цивилном друштву, слободи медија…То су питања где Србија стоји јако лоше. Ми још увек гледамо озбиљну политичку кризу која је почела пре две три године, без чијег решавања не видим да ће постојати воља у Европској унији да се Србији убрза тај процес европских интеграција – каже уредник портала European Western Balkans Никола Буразер.

Међу најважнијим питањима, уз Поглавље 23 које подразумева правосуђе и основна права, истиче и Поглавље 24 Правда, слобода и безбедност и Поглавље 35 у оквиру кога се решава питање Косова. Европски званичници су 2025. годину оценили као могућу за улазак Србије, али и Црне Горе у Европску унију, под условом да се обе државе озбиљно посвете својим реформама. Наш саговорник верује да је то сада могуће само за суседну Црну Гору, али не и Србију.

Ако би све ишло како треба, Србија би заиста могла да постане чланица 2026/27. године. Тренутно се не види постојање политичке воље да се то спроведе у том року, на начин на који је то потребно. Такође, не треба изгубити из вида да постоје проблеми и на другој страни, у самој Европској унији и колико ће тамо постојати или не, политичка воља да се приме нове чланице. Ја сматрам да Србија треба да се бави, пре свега, својим процесом, да се фокусира на рокове које је сама себи задала – сматра Никола Буразер.

Србија касни са спровођењем реформи, касни са доношењем и спровођењем акционих планова, са отварањем преговарачких позиција, са реформом Устава… Све то даје слику на којој се види да не постоји политичка воља да се озбиљно ради на процесу приступања.

Постоји једно охрабрење Србији да она има перспективу, да ће европски парламент подржати чланство, али постоје и замерке на афере које су привукле пажњу медија међу којима су Савамала, Крушик, Јовањица…То није само питање политичког става, већ и формалног услова за чланство јер ви морате да, у оквиру Поглавља 23, не само покажете да сте усвојили неке законе и извршили реформе, већ морате да покажете да то функционише. Морате да покажете да су судови почели да раде одговарајућом брзином и да доносе пресуде у вези са високом корупцијом, чега у Србији још нема.

Србија је добила статус кандидата за чланство у Европској унији у марту 2012. године. За девет година, отворила је тек половину од 35 Поглавља. Отварање сваког новог поглавља оцењено је као позитиван сигнал за Србију и политику проширења, а, како је то последњи пут било у децембру 2019. године, питање је да ли је Србија и даље на курсу који води у Европу или се изгубила у другим водама.