By Етно домаћинство Милоша Цмиљановића у Каменој Гори специфично је по много чему. Све у њему израђено је с пуно љубави од дрвета и каменогорског камена, тестером и рукама власника. Туризмом ће почети да се бави кад обезбеди гостима комплетну услугу. Од посетилаца ће тражити да чувају његову оазу као „Нашу кућу“ и да се према природи односе са дужним поштовањем.
На надморској висини од 1300 метара, на породичном имању у каменогорској Прибојини, где је била само ливада, пре 10 година Милош Цмиљановић је започео своју дрвену причу. Један по један објекат, уз мноштво детаља и предмета који овом комплексу дају посебну чар, гради без журбе, за своју душу. Иако је све правио, пре свега за одмор и уживање своје четворо деце и деветоро унучади, размишља и о бављењу туризмом.
Планирао сам 20 лежајева, да могу да примим 20 гостију. Када завршим овај други објекат, он ће то да прими, а у овом првом већ имам спремних 10 лежајева, али не издајем јер немам кухињу и струју – каже Милош Цмиљановић и додаје да планира уградњу панела јер је извор енергије удаљен око километар.
Туристе неће примати док не буде завршио све објекте и имао комплетну понуду, а они ће морати да поштују Милошева правила. Не занима га профит већ да што дуже сачува природу у њеном садашњем стању.
У тој сам причи, али ако буде туриста, морају се придржавати неких правила. Да се не поквари ово што имамо, јер ово нема нигде. Златар, Златибор, то више није то, само бетон, зато ово треба да се сачува.
У својим намерама Милош је истрајао иако његов ентузијазам и креативне замисли нису наишле на одобравање породице.
У почетку су ме оспоравали. Говорили су: “Тата, ниси ни доле завршио кућу, а градиш сад то” јер нису знали да ће им овде бити лепше него доле где су се родили. Сад кад долазе би доле да прескоче па право овде да дођу.
Туристички потенцијали Камене Горе су велики, али недовољни за озбиљнији развој ове гране, без улагања.
Ништа без инфраструктуре. Да се направи добар пут, да се у центру нешто изгради где ће туристи долазити па одатле ићи даље, по нетакнутим пределима. Не може аутобус да дође пред моју кућу где ће имати 15-20 лежајева. Кад имаш места, добар пут, струју, воду то је друга прича. Нажалост, ми од тога немамо још ништа. Видели сте пут и сами, а вода нестаје чим крену врућине.
За завршетак, у својој глави пројектованих радова Милошу ће, како каже, требати, још неколико година. Како га његов уметнички и креативни дух не напушта, напротив само се умножава, можда и читава деценија. Важно је да он ужива у „Нашој кући“ и несебично је нуди и другима у виђеном стању.
