By Средином јуна ове године навршило се три деценије од оснивања Милешевског културног клуба „Свети Сава“. Од појаве првих подлистака у локалном листу „Полимље“, који су по садржају више били компилација, преко новинарских и публицистичких радова до озбиљних научних радова, наш годишњак је био плод труда наших сарадника од новинара, публициста до универзитетских професора и академика. И увек је њихов допринос и труд био на волонтерској основи, а дружење на промоцијама једина награда.
Не улазећи у анализу прилика које су владале у време оснивања Клуба може се јасно уочити да је и сам Клуб створен по мери образаца који су владали у времену које је претходило стварању Клуба: стихијност, кампања, масовност, недостатак озбиљног и сталоженог рада. Тако је, за веома кратко време, чланство нарасло до неколико стотина чланова, али без приступница, плаћања чланарине и без активног учешћа у активностима Клуба. Програмска начела, која је студиозно израдио покојни Вујица Бојовић, професор, била су преамбициозна и постављеним циљевима далеко су премашивала реалне могућности Клуба и у финансијским и у људским потенцијалима. Почетни ентузијазам се брзо топио и уступао место свакодневици. Брзо растакање Југославије, једине земље за коју смо знали, условио је да су почетне године Клуба обележиле друштвени активизам и ангажованост.
После прве деценије Клуба, на ову тему се огласио писац Програмских начела, пок. Вујица Бојовић, пишући у 11. броју Савиндана: “Изгубиће привлачност гуслање о славној прошлости, кукање на комунистичку и светску заверу, на српску неслогу… Традицију као културно и духовно наслеђе треба неговати, али не може се враћати традиционализму и некаквом светосавском фундаментализму, јер из тога, у ствари, избија национална фрустрираност и комплекс инфериорности. Предстоји нам окретање будућности, отварање према свету и такмичење са светом, уграђивање традиције у нове вредности”.
У времену када смо се, како се то данас у овом извитопереном јавном изражавању каже, фокусирали на културу, претпостављајући да политику треба оставити странкама, нико се није надао да ће се на данашњи ниво срозати сви принципи и програми странака у погледу очувања народних интереса, а практично деловање странака свести на голу борбу за власт или очување те власти. Не тражећи да нас неко за поменуто померање клатна амнестира, морамо свесно прихватити да је наше позиционирање у домену културе једино реално.
Помињући масовност из времена оснивања Клуба као и неадекватну ангажованост тако масовног чланства данас имамо слабу заинтересованост за активности Клуба, а и кад она постоји, углавном, се везује за старију популацију. Период трајања Клуба спаја два потпуно различита времена: оно у ком је настао и ово садашње. Да није једног круга људи који се окупио, поготово око ревије Савиндан, као и оних истрајних посетилаца наших програма и промоција како у Пријепољу тако и у градовима Тромеђе, а и шире, Клуб би се већ угасио. Тако се још једном показује како квалитет надомјештава квантитет, тј. како посвећени појединци надрастају мноштво.
Сарадничка мрежа Савиндана је константа у раду Клуба. Од појаве првих подлистака у локалном листу „Полимље“, који су по садржају више били компилација, преко новинарских и публицистичких радова до озбиљних научних радова, наш годишњак је био плод труда наших сарадника од новинара, публициста до универзитетских професора и академика. И увек је њихов допринос и труд био на волонтерској основи, а дружење на промоцијама једина награда. Често се у Савиндану писало да се одужи завичају, некад да се завичај афирмише, а увек на заједничком послу афирмисања темељних вредности као што су светосавље, идентитет, традиција…
Главна активност Клуба је на припреми, издавању и дистрибуцији годишњака Савиндан као и његовим промоцијама. Прва је одржана после 5. броја Савиндана. Та прва промоција одржана је у склопу Светосавске академије коју су организовали, тада Дом револуције, Милешевска епархија и Милешевски клуб. Тада је први, а и последњи пут, у Дому ломљен славски колач од стране благопочившег Епископа милешевског, г. Василија. Касније промоције су боље организоване са промотерима који су, најчешће, били изван Пријепоља и, по правилу, истакнути посленици на пољу културе. Промоције су одржаване и другим градовима у окружењу као и у Београду, и нешто касније, редовно, у Краљеву. Једна од промоција била је и у згради конзулата Републике Србије у Бања Луци.
Промоције су значајно допринеле афирмацији активности Клуба, поготову оне на којој су промотери били значајне личности из наше културе (Академици Матија Бећковић, Петар Влаховић, Љубодраг Димић; историчари Славенко Терзић, Милић Петровић, Слободан Милеуснић; песник Рајко Петров Ного; универзитетски професори Чедомир Лучић, Јасна Јанићијевић, Ратомир Цвијетић, Илија Мисаиловић, Новак Недић, Драгослав Кочовић и др). Импресивна је била промоција 12. броја Савиндана која је одржана у Дому омладине у Београду на којој је о Савиндану говориo проф. др Љубодраг Димић, сада академик САНУ. Био је присутан и ондашњи министар вера, проф. др Војислав Миловановић, више професора са Филозофског факултета и мноштво студенета који су дошли на позив својих професора. Промоцију су организовали наши пријатељи из Друштва „Свети Сава“ из Београда који су претходне године били наши гости и са којим смо организовали мини научни скуп „Светосавска духовност и модерни српски идентитет“. Модератор скупа био је проф. др Милован Митровић, тада члан Редакције Савиндана. Једна од најимпозантнијих промоција била је 25. јануара 2011. године, када је пок. Славољуб Васојевић промовисао 21. број Савиндана. Те вечери организована је фото изложба „Високо горе“ чланова групе Арт Луминис из Београда: Бранислава С. Марковића, Влада Милинковића и Зорана Павловића. На програму су наступили чланови етно групе „Бело платно“. По оценама многих присутних био је то најатрактивнији мултимедијални пројекат у низу година кад је у питању пријепољска културна сцена.
Сарадња Клуба са различитим институцијама из сфере културе, продуцентским кућама, удружењима која делују у култури дала је одличне резултате и допринела како афирмацији Клуба тако и целокупној афирмацији пријепољског краја и шире, области Старе Рашке.
Значајан вишегодишњи рад на ревитализацији сточарског насеља Тичје поље под Озреном, рађен са Друштвом за ревитализацију села Старе Рашке „Врело“ и Републичким заводом за заштиту споменика из Београда окончан је средином декаде проглашењем села Милаковићи за заштићену културно – историјску целину. Клуб је значајно допринео активностима које су, такође, трајале више година на упису Грчког гробља у Хртима на УНЕСКО-ову Листу светске баштине. Треба поменути и изложбу посвећену великом архитекти Николају Краснову, коју је пратила промоција књиге о овом великом уметнику. Овај програм реализован је у сарадњи са Хералдичким друштвом из Београда.
Код финансирања Клуба остају тешкоће које су нас пратиле од почетка с тим да је ситуација сада знатно тежа. Помоћ локалне заједнице раније је била изражена кроз ситна, али присутна финансијска давања. Значајнија помоћ састојала се у обезбеђењу простора за Клуб са минималним издацима везаним за комуналне трошкове. Клуб је, бахатошћу политичара, прво протеран из солидне просторије у Дому културе, а потом и из скромне канцеларије у сутеренској етажи Дома. Помоћ коју Клуб добија од локалне самоуправе своди са на износ који се додели кроз конкурс финансирања невладиних организација од којих се неке оснивају тик пред објаву конкурса. Сведочимо да су такве „на тазе“ основане невладине организације добијале и по неколико пута веће износе него Клуб, а за пројекте који никад нису реализовани.
Кад се тиче финансија са нивоа Републике ту је ситуација још драстичнија. Систем финансирања кроз конкурсе и структура таквих конкурса не пропознају више активности Клуба и исте доживљавају као анахронизам. Стиче се утисак, кад погледате које све добио средства на конкурсу, да се афирмација сопственог народа, његове културе и традиције третира као субверзивна делатност, а најмање, да изазива подозрење. Примера ради: 2012.године, у склопу припрема за обележавање Стогодишњице ослобођења Старе Србије од Турске, добили смо чврста обећања о финансијској подршци у Министарству културе што се свело на средства од којих смо једва изфинансирали објављивање додатка у Савиндану о тој значајној годишњици. У Министарству рада, у чијој је надлежности обележавање значајних датума из наше прошлости, нису ни одговорили на наш захтев.
Светла тачка, кад је у питању финансирање делатности Клуба, су приватне фирме, чији су власници чланови или пријатељи Клуба. Ту је и Фондација Родољуба Нићифоровића из Београда која је значајно помогла делатности Клуба доделивши му своју Велику награду која има и новчани еквивалент и више пута финансирајући штампу Савиндана у целини или делимично.
Свакако да наша сторија треба да има и пасус о светлој перспективи. Но бојим се да Клуб мора поделити са својим окружењем све оно што се, одавно већ, наговештава. Нама су се, и досад, многи паметни људи са стране чудили како истрајавамо и техником „штапа и канапа“ реализујемо многе ствари које су недостижне у много развијеним срединама. Што рекао пок. Вујица, који нам много недостаје: „Пријепоље је мали град, малих људи…“ Депопулациони процеси су давно попримили забрињавајуће размере, а Држава ама баш ништа не предузима да њихове разорне ефекте својим мерама колико-толико сузбије. Слично важи за миграције село-град, мањи град-Београд или Нови Сад. Шта тек рећи за оне Србија – Бели Свет. А све се своди на то да нам недостају људи, поготово они квалитетни. Тако нам, једино, преостаје да текст завршимо чувеним синтагмом из Шотриног филма: „Идемо даље“.
Аутор текста: Зоран Малешић, председник МКК “Свети Сава”
