By Фадил Мусић је један од ретких ковача у пријепољском крају, захваљујући коме је овај, некада један од најцењенијих заната, сачуван од заборава. Своје муштерије нашао је на пијацама, а довољно је да пропусти само један пијачни дан па да се купци забрину за њега. Иако каже за себе да није баш од челика, истиче да се ради о физички тешком послу који ће опстајати све док опстаје село.
Иако је ковачки занат учио од оца, до 2000. године радио је у Грађевинском предузећу “Рад” на месту шефа производње за занатске радове. Након приватизације, остао је без посла и како каже, силом прилика, изабрао ковачки занат за своје занимање. Знање које је стекао уз оца, проширио је учећи и од таста, а пре две године добио је субвенцију за самозапошљавање преко Националне службе запошљавања у области старих заната.
Поправка старих алата. Људе вежу успомене према родитељима па кад нађу секиру или нешто, хоће да је репарирају, да је обнове да буде у функцији или из потребе. Алат кад се затупи, не може да се ради с њим, па им ја олакшам, наоштрим секиру, будак, косијер да је лакше са њима радити. Радим све производе што требају сељацима. Ове су све старе секире које су они донели од куће, ја их поправим и сад су као нове. Нема потребе да купују нове, кад могу да користи старе, а чак је и бољи челик старих секира – објашњава ковач Фадил Мусић.
Прве муштерије је стекао на пијаци у Новој Вароши, а када то није било довољно, своје услуге понудио је и на пијаци у Бродареву и Пријепољу. Доста купаца му је указало поверење јер су познавали и сарађивали са његовим оцем, што је гарантовало квалитет.
Најбитније код свега овога је калење. Да познајеш термичку обраду и да познајеш материјал, како се који челик кали, на којој температури, како да га хладиш, колико да га опустиш после… Ја бих радио дан и ноћ, али не могу да стигнем, умори се човек јер ово није лак посао, не можеш нон – стоп да радиш, мораш мало и да одмориш.
Алат који ковач уради, много је бољи и лакши за рад од алата купљеног у продавници. Иако тежак и даље, посао ковача ипак је много лакши сада него раније.
Раније се секло са ручним маказама, ковачким, док сада имају брусилице, има електрични апарат. Раније се нитовало, превезивало ручно, сада можеш апаратом да завариш, брусилицом да скратиш…Пре се све са секачима и маказама секло. Једино сам задржао старо тоцило, водено којим се оштре секире, јер се показало као веома поуздано.
Чим се не појави на пијаци, забринуте муштерије се распитују за Фадилово здравље.
Нисам ни ја баш од челика. Имам и ја душу, могу некад да се разболим.
Судбина ковачког заната је неизвесна.
Док има народа на селу њему ће требати и секира и косијер и будак… Али ако народ оде сав са села…Мада због малинарства се народ враћа селу и вратио се већ па то даје наду.
У радионици посебно место заузимају алати које је наследио од оца, а који су и данас узор према којима ковач Мусић изради алат по жељи муштерија. У Европској унији су занати и мала занатска предузећа окосница економског и друштвеног развоја. Ручни рад и занатске рукотворине законом су препознате и заштићене у 11 земаља ЕУ, док у другим земљама постоје различити приступи који одржавају занатску делатност. Европска унија је обезбедила донацију од 11 милиона евра за нови програм набавке опреме за мала и микро предузећа у Србији, уз образложење да инвестира у њих јер ће једног дана то бити предузећа ЕУ.
