By Сафа Лотрић Делетић прва je партизанка из редова муслиманске женске омладине. Била је болничарка 2. чете 3. батаљона, у НОБ-у од 1941. године, чланица СКОЈ-а од 1941. године и КПЈ од 1942. године, крајем рата чланица Политодела бригаде. Носитељка је „Партизанске споменице 1941.” као и других бројих друштвених признања попут Ордена за храброст, Ордена заслуге за народ III реда, Ордена „Братства – јединства II реда“, Ордена за војне заслуге са златним мачевима, Ордена републике са златним венцем и највишег општинског признања награде „Ослобођења Пријепоља“. Забележено је да је четири пута рањавана у НОР-у и то на територији данашње четири југословенске републике.
Преко АФЖ-а у Новом Пазару, Тутину, Сјеници и Пријепољу дала је велики допринос еманципацији муслиманки и обнови и изградњи своје земље. Рођена је у Пријепољу 1922. године, где је и преминула у 64. години 1. априла 1986. године.
Данас се по револуционарки Сафи Лотрић у Пријепољу ништа не зове.
Пре рата – борба
Сафа Лотрић остаје без оца врло рано, а цело школовање ће провести у великом сиромаштву. Рано је збацила зар и фереџу и одлазила у суседне касабе да продаје ћилиме. Са посебном „мустром“ ћилима у који је био уткан државни грб краљевине Југославије, Сафа Лотрић је учествовала на дворској изложби која је 1938. године организована у Београду под покровитељством краљице Марије Карађорђевић.
Револуционарне промене у свести и животу Сафе Лотрић почеле су од њеног присуства у женској секцији СД „Полимље“ где се напредна омладина Пријепоља подучавала шивењу и кројењу, кулинарству и другим вештинама, где су припремане прве културно-уметничке приредбе и зидне новине. Ту на сингерици учи да шије у женском салону кројачице Љубе Радичевић, супруге Бранка Радичевића. У тој секцији, Сафа добија прве представе о борби жена за своја права, за равноправност, за културну еманципацију. Када је класни непријатељ ту секцију растурио и када је та секција забрањена, Сафа се упутила у Београд да у некој приватној фирми тражи посао. Запослила се у једној београдској металској фабрици. Ту је окусила горак пролетерски живот, али и добила прва теоријска сазнања о класној борби, о потреби образовања и еманципације. У Беогрaду ће остати све до априлског слома краљевине пролетерске Југославије, а онда се враћа у Пријепоље.
Рат
Када је Пријепољац Лутво Чокић на почетку рата препричавао мајци сцену како једну жену вуку улицом везану, а да она виче и псује на сав глас, запитао се ко је та луда жена. Мајка му је одговорила: „То је сине Сафа Лотрић, није она луда, она је храбра“.
У књизи „Женa муслиманкa у Титовој Југославији“ Пријепољка Муневера Хаџишеховић описује први сусрет са женом партизанком, Сафом Лотрић. „Носила је униформу која се састојала од сукње и кратке маслинасто зелене јакне од енглеске вуне, партизанску капу са црвеном звездом на челу и високе чизме. Имала је пиштољ у кожној футроли везану око струка“.
Упркос усташкој страховлади, деветнаестогодишња Сафа је првих устаничких дана напустила кућу на Бостанима по налогу и задатку своје Партије, изашла у села Седобро и Косатицу, маскирана заром и фереџом, да у сарадњи са Рајком Дивцем изврши постављене задатке од стране челника милешевских комуниста Љубише Миодраговића. Ту је усташе хапсе и одводе у злогласни затвор католичке богословије у Сарајеву. После тромесечне полицијске тортруе, Сафа успева да се избави из затвора. Након тога, прикључује се партизанским јединицама у Новој Вароши, где је завршила партизански курс за болничарке, после чега је ступила у Милешевску партизанску чету. У фебруару 1942. године постаје чланица КПЈ. Ратни путеви одвели су је касније у Трећу санџачку, на славни пут санџачких пролетера од Шћепан Поља до Босанске крајине и назад, а од децембра 1943. године Сафа је у борбеном строју Пете крајишке и Друге пролетерске бригаде. Борила се на поприштима Брадине, Купреса, Прозора, Ливна, Малована, Неретве и Сутјеске, на целој путањи где су војевали њени Милешевци. Ратни хроничари забележили су да је четири пута рањавана у НОР-у.
Као болничарка и храбра боркиња прошла је све офанзиве од почетка до краја рата из ког је изашла са чином капетана ЈНА.
После окупације морала је са другарицама Зорицом Борисављевић, Мишом Цвијовић и Миленом Стојадиновић сваког дана да се јавља Италијанима.
На питање шта јој је у ратном паклу било најтеже, одговорила је:
„Најтеже ми је било у рату поднети тренутке кад се све око тебе нађе у кошмару нехигијене, кад се накоте вашке, па се чак и четкица за зубе „окити“ вашкама! То је за жену грозније и страшније од језивог завијања „штука“! Теже од оног кад сам после рањавања на Сутјесци над собом извршила операцију обичном бритвом, уместо хируршким скалпелом да би из тела одстранила гелер! Или, када сам као болничарка у кањону Неретве рукама враћала просуту утробу рањеног митраљесца!“
У рату ће упознати и свог брачног друга Велимира Вешка Делетића из места Шекулар, близу Андријевице и Берана. Живот су провели у Пријепољу, настањени у кући у Вакуфу. Ту ће одгајати и двоје деце: ћерку Сенку и сина Слободана.
Слобода
По ослобођењу, Сафа постаје чланица Градског комитета КПЈ у Новом Пазару, чланица Среског комитета КПЈ у Тутину и Пријепољу, организује радне бригаде АФЖ-а које одлазе на фронтовске радне акције, активно учествује у акцији скидања зара и фереџе, организује аналфабетске курсеве за неписмене. У Народном одбору Среза милешевског била је повереница за трговину, просвету и здравство, бирана је за чланицу Општинског комитета СКС и чланицу представништва Општинског одбора СУБНОР-а. У пензију је отишла са радне дужности директорке биоскопа „Сутјеска“ у Пријепољу.
Смрт
Уз високе војне почасти, на гробљу Косовац у Пријепољу, у среду је 2. априла 1986. године сахрањена Сафа Лотрић Делетић. Њени посмртни остаци били су изложени у холу Дома револуције, где је чувеној партизанки пошту одао велики број људи.
У опроштајном говору тадашњи председник ОК СКС Хаџо Мушовић рекао је:
„Сафино животно дело је драгоцен допринос свеукупном развоју и напретку нашег краја. Прва је кренула у рат раскидајући са патријархалним назорима и одбацујући слепу послушност, чиме је својим примером трасирала пут еманципације жене у заосталом Санџаку“.
Новинар и публициста Милорад Веруовић у опроштајном говору на сахрани Сафе Лотрић рећи ће:
„Одлази данас од нас прва муслиманска омладинка са целе територије бившег Санџака, која је од првог устаничког дана одлучно и свесно стала у прве борбене редове Титових партизана….. Једаред, ту скоро, пар месеци назад, кад си чула да свакодневно умиру људи, рекла си у шали теби својственој, као да цитираш неког древног мудраца: „Па шта, молићу лепо, ни родити се, ни умријети није ништа ново, на овај свијет није ни радосно, ни жалосно, ни доћи ни отићи“. Са таквом хладнокрвношћу прекаљенога, очеличеног борца који презире малограђански страх и кукавичлук, борца који не гази по животу плашљиво и пеливански као по акробатској жици, ти си само потврдила оно што ми сви знамо о теби, да си била јунак у оном слободарском времену када су иза тебе прегрмеле све велике битке, протутњале све страшне офанзиве, кад су добијене и подељене многе кавге и мејдани са конзервативним традиционализомом и провинцијском свешћу паланке, са фашистичким људождерством и насиљем и балканском заосталошћу сваке врсте. И када сутра буду писане најреволуционарније странице историјског летописа Пријепоља и његовог успона, твоју биографију, уверени смо, нико неће моћи мимоићи“.
Додатак: Интервју Сафе Лотрић за Радио Полимље 1980. године
Емисија „Радио микрофон“ – Традиционални пријем за учеснице рата, мајке и сестре палих бораца који је сваке године организовала Општинска конференција за друштвени положај и активност жена. 1980. године домаћин је био Текстилни комбинат „Љубиша Миодраговић“, односно Организација удруженог рада „Младост“ која ради у саставу текстилног комбината. Тада је у ТК „Љубиша Миодраговић“ радило 989 жена, односно 60 одсто од укупног броја радника.
Разговор са Сафом водио новинар Радоман Ирић.
Како се женска омладина окупљала пре рата?
Сафа: Није се случајно десило да је из овог краја отишло више дјевојака у партизане, то нису биле неприпремљене девојке, већ су припадале напредном покрету омладине. Иако је Санџак био забачен крај, оне су биле окупљене у полулегалним и легалним друштвима, гдје је организација СКОЈ и Комунистичка партија дјеловала у тим друштвима и окупљала напредну омладину. У оквиру друштва „Полимље“ формирана је Омладинска спортска секција која је дјеловала у оквиру друштва „Женска спортска подружина“, којом су руководиле старије жене из угледних породица. Том омладинском секцијом руководила је Љуба Радичевић. У њој су активне биле Миша Цвијовић, Милена Стојадиновић, ја и још неке омладинке, које смо окупљале преко разних курсева, игара попут пинг понга, шаховксе секције и томе слично.
Шта се десило са друштвом пред почетак рата, Сафа одговара:
Нисмо имале неких Бог зна каквих услова за рад, али смо сваки минут и све могућности користиле да би се рад напредне омладине одвијао у легалним и полулегалним друштвима. Међутим, пред сам рат, негде јануара месеца, власти у Пријепољу су закључиле да се у тој омладинској секцији одвија револуционарни рад и одлучиле да га забране. Неки од чланова су се склонили, али рецимо Миша Цвијовић је ухапшена и била је више од мјесец дана у затвору. По избијању рата, све те дјевојке које су биле активисткиње у тој секцији отишле су у партизане, изузев другарице Љубе (супруге Бранка Радичевића, зачетника комунистичких идеја у Пријепољу) која није могла због малог дјетета. Успјели су да је ухапсе и спроведу у Црну Гору у затвор, одатле су покушали да је пребаце у Албанију и на Скадарском језеру наше јединице су ослободиле брод. Међу ослобођеним била је и другарица Љуба и она је остала до краја 1943. и почетка 1944. године у Црној Гори на позадинском раду, касније се пребацила у Санџак и ту је остала на раду до краја рата. Носила је Наташу у наручју. Ја сам једина преживела рат, поред другарице Љубе. Миша је погинула у Скендер Вакуфу као помоћник политичког комесара крајем 1942. године. Милена Стојадиновић је такође погинула као помоћник политичког комесара на Брадини приликом напада на жандармеријску станицу. Мислим да је то било крајем јуна 1942. године. А Зорица је на Купресу настрадала, заправо, остала је рањена и више не знамо шта је са њом било.
Извори: Глас Полимља; Радио Полимље; Милешевске бојовнице – Милорад Веруовић; Трећа пролетерска санџачка бригада – Зборник сећања;приватна архива породице.
