By Иако је претходних година много учињено на законодавном дефинисању правних оквира антидискриминације и родне равноправности, у пракси, жене су дискриминисане у свим областима приватног и јавног живота. Њихова права највише су угрожена у области рада. Свака трећа запослена жена стрепи од губитка посла, а највише стрепе запослене у приватним фирмама, чак 47 одсто.
Равноправност и једнака радна права женама гарантујe Закон о раду, a на основу Закона о спречавању злостављања на раду и у вези са радом, забрањено је злостављање на раду, сексуално узнемиравање, као и злоупотреба права на заштиту од злостављања и сексуалног узнемиравања.
Да су чланови и одредбе закона често само слова на папиру, сведоче и наше саговорнице. Коментари које су трпеле С.А. и њене колегинице углавном су се односили на лични изглед и на њихову приватност, па су тако морале да слушају како су „неспособне, богаљи, ћурке“, па чак и мишљења о њиховим партнерима „какав је тај што живи са тобом…“. Послодавац који је своје радно време проводио седећи у погону и омаловажавајући раднице, како каже С.А. третирао их је као особе ниже вредности, а оне су морале да ћуте и раде јер би им претио отказом чим би се супроставиле…
Са друге стране, С.Л. је у фирму дошла са дипломом инжењерке, са искуством руководиоца, са прегршт диплома и признања у току школовања, са две објављене књиге због чега је међу руководећим, мушким, структурама веома скромног образовања, одмах доживљена као претња.
„Никако свемоћном није било јасно откуд баш ја и баш ту у његовом царству, ја претња од губитка свеукупне власти. А када би ме неко похвалио, наступали су изливи беса, и још веће шиканирање и понижења. Неких шест месеци у том објекту био је стациониран наставни центар за обуку жандармерије, озбиљни људи и озбиљни односи, једино тада сам осећала да стојим на својим ногама слободно, да постојим, од свих поштована, а било је 400 мушкараца. Они су ми били нека врста заштите, вероватно их се бојао, свестан својих недостатака пред неким моћнијим и већим, био је и према мени сасвим коректан. У то време распоређена сам за његовог помоћника, то није било унапређење, већ почетак краја. И било је све наизглед мирно док није отишла жандармерија, а онда потписивање петиције, код свемоћног, да сам непотребна“.
Према подацима Основног суда у Пријепољу, прошле године ниједна жена није затражила помоћ ове установе у заштити својих радних права, док је у овој години у процедури један предмет који није завршен. Многе жене, па и мушкарци који раде у пријепољским приватним фирмама раде у нехуманим условима, зарађују далеко мање од законом прописаног минималца, без права на одмор и боловање, али немају избора. Да дигну свој глас и затраже од послодаваца да поштују њихова радна права – не смеју, јер изгубиће и ту цркавицу од које школују децу и хране породицу. Колегинице наше саговорнице, која је сама напустила фирму, наплатиле су свој рад тек након што су тужиле власника за неисплаћене зараде. Његова фирма и данас послује, а порола се не мења: „Ако ти нећеш, има ко хоће да ради“…
Прве за отпуштање, последње за напредовање
Председница Асоцијације слободних и независних синдиката Ранка Савић, прва жена у Европи која је успела да се избори и дође на место председника једне велике синдикалне централе, што је сматрано „мушким послом“, каже да је и сама морала да се доказује и ради дупло више само зато што је жена.
„Родни јаз у Србији је највећи у области поделе и квалитета рада, чак дупло је већи од оног у земљама Европске уније. Запослених жена у Србији је чак 16 одсто мање у односу на запослене мушкарце, жене су ређе запослене са пуним радним временом и раде 5 година краће од мушкараца. Изложене су дискриминацији приликом самог запошљавања и током рада. У случају рационализације радне снаге, жене су прве на листама за отпуштање, а последње на листама за напредовање. Жене су мање плаћене за исти рад, чак за око 20 одсто мушкарац има већу плату када су на истом радном месту и са истим степеном образовања“ – каже Ранка Савић и додаје да због свих наведених чињеница, жене примају и мање пензије.
О економском положају жена најбоље сведочи чињеница да је знатно више жена радница него послодавки. Подаци показују да на 100 мушкараца послодаваца долази тек 50 жена на руководећим положајима иако је више школованих жена – на 100 дипломираних мушкараца дипломира 166 жена.
„Све што сам се више трудила да останем и опстанем, јер од моје зараде је егзистирала цела породица, то сам више бивала омаловажавана и понижавана. Мислила сам да ће после укидања места помоћника директора, када сам добила претходно радно место, мобинг престати, зато се нисам жалила, али није, био је то нови почетак беспућа. Полако здравље почиње да попушта, аритмије, несвестице, али радим. Нисам имала коме да се обратим, инспекторе није занимало, или их је занимало нешто друго…. Много пута, у низу непроспаваних ноћи, желела сам да дигнем руку на себе, јер нисам видела излаз, доле више није имало куд“ – каже С.Л.
Запослени у приватном сектору „не смеју да писну“
У пријепољској инспекцији рада, ове године било је 6-7 пријава које су се односиле на неправилности у вези са зарадом, отказом и то су све притужбе радника и радница из државних установа и предузећа. Како смо сазнали, и у инспекцији знају да запослени у приватном сектору „не смеју да писну“ и да се жале на услове рада, али они ништа не могу да предузму када нема поднесака. Ипак, током редовних контрола, открили су око 20-ак запослених „на црно“ након чега су предузели одговарајуће мере.
Послодавци који запошљавају раднике „на црно“ када буду откривени, добијају прекршајну пријаву и плаћају казну, и то углавном између 100.000 и 150.000 динара колико Суд најчешће изриче. Њихови радници и раднице добију Уговор о раду и тако се испуне законске одредбе, бар на папиру. Са друге стране, жене које су изложене мобингу и дискриминацији на послу, због страха од губитка посла, веома ретко одлуче да потраже помоћ од надлежних органа, па чак и од Повереника за заштиту равноправности и Заштитника грађана. Зато годинама воде борбу саме са собом и саме против претпостављених, губе здравље и вољу за животом. Тако је и С.Л пристала да буде проглашена технолошким вишком, одрекла се отпремнине да би, како каже, спасила себе и своју породицу.
„Нисам страдала само ја, патила је и моја породица, деца…Када сам им била најпотребнија, нисам имала снаге да размахнем крилима и да их закрилим“.
Дискриминацији и лошим условима рада изложени су и мушкарци и жене, али су жене те које чешће трпе дискриминацију, а самим тим пре се и одлуче да је пријаве. Родни јаз видљив је и на разговорима за посао јер мушкарце нико не пита да ли ускоро планирају брак и децу. Не морају ни да брину да ли ће након трудничког и породиљског одсуства њихово радно место бити проглашено технолошким вишком.
Ovaj tekst je proizveden u okviru granta koji finansira Evropska unija, dodeljenog u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost foruminfo.rs i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.
Projekat se realizuje u okviru programa podrške: „U vašem Fokusu“ koji izvode Nezavisno udruženje novinara Srbije, Poslovno udruženje Lokal pres i Toplički centar za demokratiju i ljudska prava, u okviru Medijskog programa 2014.
