By Свенка Савић: Мој матерњи језик је заједнички језик
Међународни дан матерњих језика обележава се у Србији довољно дуго да је стекао статус празника. Има доста оправдања за то, јер је у овој средини важно очувати свест о важности различитих језика за културни и друштвени развој.
Али, са друге стране, матерњи језик није могуће једнозначно дефинисати јер је једном у дефиницији у питању порекло („језик родитеља“), други пут употреба (“језик који најчешће користимо“), трећи пут знања („језик који најбоље познајемо“).
Током историјског и културног развоја у Европи су различити примери (не)именовања матерњег језика из комплексних политичких околности, па се на примеру матерњег језика може сагледавати ток развоја друштвено политичких прилика у земљи или у региону.
За Западни Балкан, регион у којем су језичка питања актуелна као политичка, не само од времена растакања заједничког југословенског простора крајем прошлог века, него и почетком века – стварањем тог истог простора. У прошлој деценији решење су за постојећу језичку ситуацију предложили бројни посленици језика доношењем Декларације о заједничком језику којом се даје одговор на питање имају ли Бошњаци, Хрвати, Срби и Црногорци заједнички језик. Будући да постоји течна комуникација између припадница и припадника тих језичких заједница свакодневно у пракси,она доказује да имамо заједнички стандардни језик и то „полицентричног типа“ (какви су и други европски језици, попут немачког, енглеског, француског, шпанског, португалског, али и оних ван Европе).
За овај суд постоје бројни примери из свакодневне комуникације, а током постојећих свакодневних тромесечних протестних акција у Србији и другде, (које медији преносе у целости) њихов обим је постао препознатљив. Тако је наслов „На сва три језика нам се гадите“ (Данас, 12.2.2025,19) један од доказа у медијима, али их је много више међу говорницима о протестима из различитих делова тог нам заједничког простора.
Други податак заједничког језика односи се на примере родно осетљивог језика који се у југословенском региону данас остварује у јавном дискурсу уз законодавну верификацију. Заправо је то домен у којем се богатство форми заједништво нам језика остварује у пракси. Тако је језик, од периферног језичког питања у Југославији, данас постаје централно интердисицплинарно питање у садашњим земљама насталим из југословенског у региону.
Ауторка: Свенка Савић
