By Пријатељство, солидарност и дух заједништва успела је да сачува генерација гимназијалаца која је велику матуру положила школске 1984/85 године. То су доказали и окупљањем како би прославили велики јубилеј – 40 година од завршетка средњошколског образовања. Бивши гимназијалци, који данас живе широм Србије, региона, али и у иностранству, као и један број професора, наставили су да одржавају контакт путем друштвених мрежа, али сусрет уживо након толико времена за све је био посебан доживљај.
Некадашњи ђаци Гимназије „Бранко Радичевић“ из Пријепоља, окупили су се овог викенда у родном граду на свечаној прослави 40 година матуре. Иако су прошле деценије и многи сада живе у другим градовима и државама, више од 80 некадашњих гимназијалаца дошло је на вечеру, а наредног дана око педесетак њих наставило је дружење у дневној атмосфери. Већ се ова генерација окупљала и раније на обележавању јубилеја, а иницијатива за овогодишње дружење потекла је у фебруару од ђака генерације, сада професора на Техничком факултету у Новом Саду Миленка Секулића. Напомиње да је од њега потекла иницијатива, али да су већи део посла урадили локалци, попут Синише Цвијетића и Славенка Дробњака. Окупљање је послужило да се још једном врате у младост и да потврде да је дух генерације остао жив.
Ми смо у то време живели тако што се нико није питао ко којем социјалном миљеу припада, да ли смо ове или оне нације. Били смо пријатељи и остали смо то до данас. Дружили смо се без икаквог интереса – истиче Миленко Секулић.
Живот у Данској није много променио Сенаду Хењаш Куртовић. Вредности које је понела из Пријепоља прате је цео живот.
Прва моја емоција је да неке људе нисам видела 40 година, а имам осећај као да сам их видела јуче. Такав један осећај блискости и добронамерности, мислим да је главна карактеристика ове генерације. Одолели смо свим искушењима, свему што се дешавало у прошлости, мислим да смо остали потпуно нормални и добри људи. Тај неки осећај добронамерности према свим људима је нешто што је обележило моје гимназијске дане и све оно што сам касније у животу доживљавала, гледала сам кроз ту призму, потрудила сам се и ћерке томе да научим.
Обележавање јубилеја није хтео да пропусти ни Џевад Трнчић, који већ 30 година живи у Америци. Све животне околности водиле су га далеко од Пријепоља, али никада није могао скроз да га напусти.
После средње школе уписао сам Природно-математички факултет у Сарајеву. Нисам завршио, избио је рат и онда сам се вртаио у Дубровник где су ми живели родитељи, а из Дубровника сам отишао у Америку 1995. године. Стални су вам мисли где сте рођени, осећате се неопредељено. Кад дођете овде, одморите се, али опет обавезе чекају на другој страни, али носталгија за родним крајем је увек ту.
Весна Остојић која данас живи у Кули, на пријатељства из гимназијских дана увек гледа као неодвојиви део себе.
Била сам редовно на свакој матури, то не бих пропустила. Ево видите и сам колико смо бројни ове године, одушевљена са што се генерација окупила. Заиста је било као да се нисмо ни растајали, као да је био школски распуст, па смо се срели.Тренутно живим у Војводини, студирала сам у Новом Саду, има нас доста и у Београду, али ми се чак и ван ових окупљања дружимо.
Да солидарност ове генерације има дубоке корене, говори и прича из школских дана коју је поделио Миленко Секулић. Присећа се да су прва генерација која је на екскурзију отишла уложивши напор да пут Бечића крену сви.
По 200 људи изађе на Душманиће да копа канале, онда смо скупљали секундарне сировине, копали канале према Залугу. Из ове перспективе, ви данас не можете да сакупите 20 људи да дођу на роштиљ. То је тада била нека солидарност и жеља да ми сви одемо на ту екскурзију, без обзира каквог смо материјалног стања.
Сусрет генерације из 1985. године био је много више од прославе, била је то потврда пријатељства и вредности које време не брише.
