By Без њих двојице готово да је немогуће замислити било које дешавање у Дому културе, али су присутни и на разним другим догађајима. Увек заједно и ужурбано корачају пријепољским улицама и сведоче свим променама. Ово је прича о Душку Адамовићу и Милану Шарчевићу и њиховом пријатељству које траје пола века.
Милан и Дуле, како их сви ословљавају, већ пола века деле живот као пријатељи, колеге и кумови. Упознали су се када су имали тек 12 година и од тада су њихови кораци усаглашени: где је један ту је и други. Али поред свих званичних титула, ствари које су их заувек везале од првог сусрета су поверење и љубав према Пријепољу. Двојац препознатљив свима, један о другом говоре врло емотивно.
Он је један диван човек, кум, пријатељ.. све што може један човек да пожели другом. Непокварен је, искрен. Везали смо се и као кумови венчани и крштени, сад воли и моју унучад. Такав је човек и такав се више не рађа – прича Душко о Милану.
Слично мишљење Милан има о Душку.
Дуле је вредан, поштен, добар друг и кум. Као браћа и више од тога. Кад нема једнога, одмах сви питају где је овај други.
Као деца су делили слободно време, а као одрасли и радне обавезе. У Дому културе су од његовог оснивања 1979. године, прво као „спољни момци“, након чега заснивају стални радни однос. За њих двојицу Дом културе није само радно место, већ животна позорница на којој су играли своје најважније улоге.
10 година смо радили по Уговору о делу и толико смо жудели да се запослимо за стално. Све смо живо радили, мењали смо и чистачицу, само да би дошли до посла. И данас се не либимо да урадимо било шта – каже Душко о посвећености овог нераздвојног двојца.
Радили су и раде све, од декоратера и светломајстора, преко кинооператера и билетара, до курира и магационера. Све што је потребно, Милан и Душко знају и умеју.
Зову нас људи стално кад се нешто организује у Пријепољу да радимо и помогнемо. Некад смо сви били као једно. Сад тешко да неко хоће да ради, а посла има пуно – примећује Милан.
Љубав према Пријепољу показују тако што га пре свега чувају и о њему брину, што су више пута до сада доказали.
Не бих могао да замислим да живим на неком другом месту. Волимо све што се дешава, свака промена нас одушевљава. Само тај однос према природи и према граду треба да се побољша. Ми некад очистимо око Лима кад видимо неке аномалије. Потрудимо се да наш град „сија“ – каже Душко, а Милан додаје:
Било која акција да се дешава, ми одмах ускачемо да радимо.
У пола века дружења стале су и неке несугласице, којима не придају велики значај.
Понекад, али то одмах прође, кроз смех нам говори Милан , а Душан каже да се никад нису посвађали да не причају дуже од пола сата – сат.
Аматерско позориште била је њихова велика љубав. Заједно су играли у десетак представа. Са једном од њих, „Метастабилни грал“, освојили су прву награду и 1989. године представљали Србију на фестивалу у Требињу. За потребе снимања овог прилога Милан је припремио и пано са фотографијама и плакатама. Иако давно, за њих је сећање на тај период још увек јасно и емотиван. Ту су фотографије и са првим директором Дома културе Бранком Зејаком, после кога ће доћи још њих, али су Милан и Дуле и даље ту.
Милан ће за три године први у пензију. Обојица су сигурни да њихово пријатељство које је издржало деценије, неће поклекнути ни пред пензијом.
