Живи сведок и актер многих догађаја који су обликовали наш крај, најстарији Пријепољац Милан Ружић у свом дому у Залугу прославио је велики јубилеј, свој 100. рођендан. На прослави су се окупили најближи пријатељи и родбина, са којима је најстарији Пријепољац евоцирао успомене.
Пламен свећа на торти угасио се за неколико секунди, али искра једног века живота Милана Ружића и даље јасно светли. Његова скромност је очигледна. Жеље усмерава на друге, баш као што је и читав свој радни век и живот усмерио ка заједници.
Да вам кажем, да ми је жеља да живим – није ми жеља да живим. Али, желим народу и младежи да живе добро. Ми смо прошли тешкоће, ратно стање, тешке ситуације, велико сиромаштво. Сад је ипак друкчије – закључује најстарији Пријепољац Милан Ружић.
На прославу рођендана дошао му је и пријатељ Видосав Нинчић из Џурова. За Милана зна откако зна за себе, а млађи је од њега 15 година.
Добро памтим овај датум, 22. октобар и одредио сам да ћу доћи овај дан, без обзира да ли ће доћи било ко, али морамо се виђети. Жао ми је што нема нашега друштва са којима смо проводили време заједно, али све је то изумрло – са тугом истиче Видосав.
Милан је целокупан свој радни век посветио служби у заједници. Био је матичар у Месном одбору Џурово, општински референт за здравље и социјалну заштиту, одборник у скупштини, поротник у суду и секретар Месне заједнице Пријепоље. Рођен је 1925. године у селу Џурово, као четврти од петорице браће. Његово детињство обележило је школовање у приватним кућама и одрастање у времену великих социјалних промена. Увек је служио Пријепољу и народу у њему.
Пријепоље волим добро, јер у Пријепољу је народ фин и добар. Волио сам људе, волио сам тај народ, волио сам друштво, па према томе није ми било ништа мрско – каже Милан.
Као младић од 19 година прикључио се партизанима и у борби против окупатора преживео је много тешких искушења. Био је у месту Лешак између Рашке и Лепосавића, а са ратишта се вратио пешке до Пријепоља. Та искуства су га обликовала, научила га дисциплини, истрајности и вредности колективне борбе.
У пријепољској општини након рата био је први руководилац течајева за описмењавање. Око 50 људи се описменило захваљујући њему.
Из Џурова, Кучина и Избичња, три смо села имали. Ту смо имали те течајеве, све је то неписмено било – присећа се Милан.
У пензију је, без и једног дана боловања, отишао 1986. године. Наставио је свој друштвени ангажман и након тога, када долази на чело Месне заједнице Џурово.
Људи су ме слушали , правили смо мостове, правили пропусте. Прелази ће служити 100 година, толико смо ми радили. Радило се много и ја сам радио много, био сам председник Месне заједнице 12 година и нисам смењиван – поносно истиче.
Зна Милан да свира и трубу, руководио је оркестром 20 година. Био је и страствени ловац, одговоран и у лову, као и у животу.
Милан није само био ловац, он је био учитељ за нас млађе ловце – потврђује његов пријатељ Видосав Нинчић, такође ловац.
Миланова супруга Станија преминула је пре око четири године. Није дочекала да се у децембру прошле године роди праунук, који је добио име по прадеди. Миланову старост су ипак обележили унуци.
Унуци су ми добри, саветовао бих им да се држе добрих људи да се држе доброг друштва, да се држе своје ријечи и да раде све што је добро, као што су радили њихови преци – поручује Милан.
Како и приличи, Милан је за свој рођендан добио разне поклоне и две торте. Поред рођака, торту је по екипи Телевизије Форум послао и власник кафића „Кућерак на Лиму“ Драган Гага Пузовић, који је поручио да у се у његовом локалу никад није служила боља шљивовица од оне коју је некад набављао из Милановог домаћинства.
Милану Ружићу, који је за сто година видео скоро све, желимо да још дуго носи титулу најстаријег Пријепољца.

