By У ауторској представи „Ја нисам желела да будем Хасанагиница“, Лемана Бећировић Бињош поставља кључно питање: да ли је јунакиња она која је послушна или она која је подигла глас? Користећи оригинални текст Љубомира Симовића као предложак, ауторка се поиграва наративом који се вековима није мењао и кроз свакодневне ситуације показује да насиље није нешто што се дешава „неком тамо“. О женама које се побуне и проговоре, о насиљу, али и о уметности као моћном алату за указивање на друштвене проблеме, разговарали смо у новој епизоди подкаста „Наш глас, глас разума“.
За две деценије колико ради у Регионалном позоришту у Новом Пазару, глумица Лемана Бећировић Бињош била је глас оних који га немају. Градећи пажљиво своје ликове, скреће пажњу на све оно на шта друштво остаје слепо и немо, вођена бунтом генерације глумаца која одбија да ћути о ономе што се дешава пред њиховим очима.
То је бунт, то је жеља за слободом, не само женских ликова, већ уопштено. Неке ствари које више „не пију воду“ треба мењати; живимо у другом времену. Не можемо бити робови неке традиције на уштрб сопствене среће и слободе, поручује Лемана.
Саговорница истиче да се, ако пажљиво посматрамо друштво и културне обрасце који га обликују, јасно може уочити матрица која се прелива и на уметност. Тај образац нарочито долази до изражаја у начину на који су испричане приче женских ликова, где се понављају исти мотиви и ограничења, без простора за истинску слободу и развој.
Кроз драматургију на нашим просторима, на Балкану, види се да су женски ликови углавном у трпном стању. Иако су то главни женски ликови, приказани су као изузетне лепотице, али после тога нема ничег даље. Оне живе судбину која им је одређена, објашњава глумица.
Због тога је одлучила да им напише другачији крај и подари им глас. Прва у низу јунакиња којој је Лемана одлучила да испише другачију судбину била је Хасанагиница, коју су генерације доживљавале као хероину, док је она, заправо, била жртва коју нико није препознао.
Од момента када сам пре седам година написала текст до данас, ништа се није променило. Ми правимо паралелу између Хасанагинице, коју смо сви доживљавали као хероину док смо били млађи, а која је заправо била жртва система, политичке ситуације, породице, тог патријархалног оквира у коме је одрастала. Можда се неко неће сложити са мном и рећи да је она хероина, али ја је видим као жртву породичног насиља, како код брата, тако и код Хасан-аге, наводи она.
Глумица истиче да је језик насиља универзалан и да је на нама да научимо да га препознамо и да нешто учинимо, јер ћутање и окретање главе на другу страну значе пристајање на систем који насиље одржава и понавља.
Насиље нема језик, нема религију, нема поднебље. То нема никакве везе са тим ко сте и какве алате имате, насиље нађе пут. Нама као појединцима је веома тешко да се изборимо с тим. Акценат је на заједници: како да се сви заједно оснажимо, како да помогнемо прво себи, а онда и некоме ко је жртва насиља, каже Лемана.
На питање шта би било да се Хасанагиница побунила и покидала окове патријархалног система који угњетава жене, Лемана каже: Мислим да не би боље прошла од жена које играју у овој представи. Три судбине се завршавају фемицидом, једна говори о другој врсти жртв, жени која ћути и која не припада свету живих, јер они говоре, нити свету мртвих, јер се они одморе.
Глумица додаје да је тај моменат кључан, како за разумевање овог позоришног комада, тако и самог насиља, које није породични, већ друштвени проблем. Публика, додаје Лемана, реагује управо на тај тренутак у представи, јер препознаје жену која може бити њихова сестра, мајка, комшиница, па чак и они сами, и тада, у том тренутку, доживљава катарзу — што је и функција позоришта.
Јер позориште има моћне алате да укаже на важна друштвена питања. На глумцима и глумицама је да ту поруку изнесу, а на публици да је разуме и нешто учини.
Десету епизоду подкаста „Наш глас, глас разума“ погледајте у видеу:
Подкаст „Наш глас, глас разума“, Форум жена Пријепоља емитује у оквиру пројекта ,,И ја се питам” уз подршку Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
