By Прво место у 18. акцији „За цветне оазе Пријепоља, Нове Вароши и Прибоја“ освојила је башта породице Заимовић из Хисарџика. Иако немају адекватно водоснабдевање, а дневне температуре протеклих дана надмашују вишегодишње просеке, екипа наше телевизије имала је прилику да се увери да је награда за најлепшу башту заслужено отишла у руке ове вредне и сложне породице.
Ево ова је ружа старија од све моје дјеце и од фамилије. Кренули смо тако са коријеном – како су се дјеца развијала, тако су се и руже развијале – каже Елмаза Заимовић.
Елмаза и Омер су више од 40 година у срећном браку, који је, поред деце и унучади, окићен и бројним цвећем.
Кад смо се узели ја и Елмаза 1983. године, засадили смо једну ружу. Онда је то кренуло све као један замајац. Вољели смо то цвијеће кроз живот, а касније су и дјеца пристизала. После смо имали једна кола горе, изнад куће. То је била једна љепота. Онда смо временом додавали и ово остало, све смо полако осмишљавали, уз помоћ и савјете цвијећара рахметли Мирсада Зеца и мог брата Азема. Они су радили у цвјећарству у Комуналном, па би дошли, погледали, дали неки савјет и тако смо развијали све ово – присећа се Омер.
Уз цвеће гаје и пчеле – кажу да то неизоставно иде једно са другим, а уз то још и малине, шљиве, лубенице, врт са поврћем за своју породицу, која се најрадије окупља баш у башти.
Ми, кад дођемо са имања, где беремо малине, углавном ту сједимо, пијемо кафу. Дође нам породица, пријатељи, комшије… Ту уживамо, ту нам је, што кажу, одмор за душу – истиче снаха Мевлида.
Омер додаје да сваки дан код њих бар неко дође.
Сваки дан код мене неко дође. Неко дође због баште, неко због кашике меда, неко доведе дјецу да виде. Имам широк круг пријатеља, и у иностранству и овдје. Ко год пође да обиђе џамију, сврати и код мене. Кад је био маратон, није прошао ниједан тркач, а да није направио фотографију одоздо према мојој башти. Чак су ми се јављали и људи из Шведске и Русије. Били су одушевљени. Кажу да нису видјели да се у сеоском подручју башта може тако лијепо уредити. Мислили су да ми само гајимо стоку, јабуке и шљиве, а може и овако лијепо да се уреди – закључује Омер.
Не могу да наброје колико врста цвећа имају у башти, али свима су руже миљенице.
Углавном све радимо. Од 2014. године, кад смо се ја и мој муж узели, у дворишту су углавном биле руже. Сад смо то допунили и имамо разноврсно цвијеће. Немамо неку одређену врсту, већ гајимо све што волимо. Љубав према цвијећу је прешла и на моју дјецу. Ујутро прво почиње залијевање, да се види да ли је нешто увенуло, да ли има неки проблем. Прихрана иде сваких петнаест дана. Углавном све радимо заједно. Наставили смо то породично. Љубав према цвијећу дијелимо ја, моја дјеца, свекар, свекрва и муж. Сви радимо – каже Мевлида, док њена свекрва истиче да већи део посла око цвећа обавља баш снаха.
Ми одемо од куће или у башту, а она остане код цвијећа, заљева. Не гледамо ми ко је колико радио, ја и она смо као другарице – истиче Елмаза.
Поред љубави, да би се одржавала једна оваква башта на високим летњим температурама, неопходна је и вода, која је у овом селу нажалост још увек луксуз.
Сваког мјесеца узимамо цистерну воде од комуналног. Имамо прихват за цијелу цистерну и затворене базене. Онда заљевамо помоћу пумпе. Немамо природан доток воде, па користим пумпу на бензин – каже Омер.
Заимовићи поручују да би желели да својим примером буду подстицај свима, а посебно људима на селу, да уреде своја дворишта.
Ако неко не зна како да почне, нека дође по савјет, да види како то иде. Све ће добити у животу, јер цвијеће одмара душу. То је смиреност. Ко има шећер или неку бригу, кад ради око цвијећа, заборави на све – закључује Омер.
У времену када многа сеоска дворишта остају празна, Заимовићи својим примером подсећају да је понекад довољна само једна ружа да започне прича која траје деценијама. Данас је та прича награђена као најлепша башта, али је њена највећа вредност породица која је свакодневно негује.
