By Чланице Удружењa за радна права жена „Роза“ из Зрењанина посетиле су Форум жена Пријепоља, а ову посету смо искористили за разговор о њиховом раду и актуелним темама. Кажу да им се, осим радница из приватног сектора, све чешће обраћају и запослене у јавним службама. Посебно забрињавају случајеви дискриминације жена због трудноће и материнства, али и то што многи због страха од губитка посла одустају од заштите својих права.
Поље деловања Удружење за радна права жена „Роза“ из Зрењанина су кршење радних права, мобинг и дискриминација, који су и даље свакодневица великог броја запослених у Србији. О томе је било речи и приликом њихове посете Форуму жена у Пријепољу. Кажу, да се, у последње време, мобинг бележи као доминантан облик кршења радних права.
Скоро половина људи трпи хроничан стрес на послу и неки вид злостављања на раду. Морам просто некако да додам да су запрепашћујући случајеви са којима смо ми упознати и којима сведочимо. Дакле, од физичког насиља, сексуалног насиља, покушаја силовања на радном месту. Дакле, то је оно што је наша стварност и, што се бојим, некако у јавности нема довољно тога, али то су неке информације које ми имамо из прве руке и то је прилично забрињавајуће каже Александра Малишић из Удружења за радна права жена „Роза“.
Новина је да су почеле да се јављају и жене из јавног сектора, што говори у прилог општем тренду урушавања радних права, која се свакако у приватном сектору много чешће крше.
Од дискриминације, посебно жена због мајчинства. Дакле, све оно што је повезано са родитељством, од трудноће па онда после тога породиље. Свакако, дешава се да или добију отказе. Има једна нова пракса, то је некако притискање да саме запослене дају отказ – закључује Малишић.
Радници у Србији, посебно у приватном сектору, где по правилу не постоји синдикално организовање, у највећој су мери без реалне заштите. У мањим градовима са ограниченим бројем радних места, често су принуђени да трпе очигледно кршење својих радних права.
Дакле, немају пуно начина, нити имају пуно поверења у наше институције, у правосуђе. Ти процеси трају јако дуго, они захтевају нека финансијска средства. Многи људи немају та финансијска средства. И онда им је некако просто израчунатије, лакше да то некако пусте, да нађу неки други посао. Нажалост, ситуација јесте таква, али мислим да треба некако да ипак гледамо да је мењамо, да се удружујемо и да мењамо ове постојеће услове који су заиста, најмање речено, неповољни – истиче Александра.
Важно је да свако зна на основу каквог уговора је радно ангажован и да познаје бар основна права која им на основу тога припадају, ма колико се послодавци трудили да их избегну без последица.
Нема радника у фокусу, него има профит и просто, како бих вам рекла, неке стране компаније које долазе, њихова политика је усмерена ка њима. Дакле, да се њима дају неке субвенције, да се њима омогуће услови да они послују. А то како радници раде, рекла бих да уопште није нешто о чему се размишља. Мислим, и сам закон је дискриминаторан у том смислу што, ако имате уговор о раду, онда имате припадајућа радна права. Ако имате било који други уговор, о ауторском делу, о привременим и повременим пословима, једина права која имате су заштита од дискриминације и злостављања на раду и безбедност на раду. Тако да чак и у самом закону постоји та дискриминација да ви уопште не можете ни да потражујете своја радна права по основу уговора – истиче Александра Малишић.
Истраживања показују да је плата за достојанствен живот у Србији нешто већа од 154 хиљаде динара. Колико смо далеко од тога?
Па, мени се ту најбоље говори реакција људи на ту вест. Многи од њих су рекли: „Ово није могуће, само ви сањајте. Одакле вам идеја да може толика плата да буде у Србији?“ И то, у ствари, показује колико смо се ми навикли просто на један лош живот, на један низак стандард живота и да нам је чак тешко и да замислимо да заслужујемо и да можемо да живимо некако достојанствено. Тако да бих рекла да је то најснажнији утисак и то оно што треба да имамо као неку перспективу ка којој идемо сад. Нажалост, наше плате нису ни приближно толике, нису ни половично толике. То је ситуација, такво је чињенично стање, али мислим да управо зато и треба да наглашавамо колика плата је потребна да бисмо ми водили неки достојанствен живот – закључује Александра.
Удружење „Роза“ из Зрењанина је специјализовано за пружање подршке женама, због чега позивају све оне раднице које верују да се не поштују њихова права да им се јаве и затраже савет и подршку. Више информација могу пронаћи на сајту ове организације.
