By Мурали као уметнички израз на улицама и јавним површинама, веома су популарни у задње две деценије. Пријепољско насеље Шарампов недавно је добило свој први мурал под називом “Комшилук је благо”. О овој уметности, значају самих дела за ауторе, али пре свега за јавне просторе и људе, разговарали смо са муралисткињом Јаном Даниловић.
Мурал последњих деценија предњачи у уличној уметности као средство израза уметника, као и оних који то нису, али имају потребу да искажу своја осећања или мишљења на одређену тему.
Мурали су још од рецимо, прве деценије 2000-их доживели експанзију, прво кроз амбициозне уметничке пројекте који су, захваљујући друштвеним мрежама, постали врло видљиви широм света и негде ухватили залет управо тада. Негде осоколили нове, младе људе да се просто опробају у тој дисциплини, да се многи професионализују у тој дисциплини. С друге стране, како су ти велики, шарени зидови постали атрактивни, они су постали у извесној мери и начин промоције. Тако да је маркетинг у озбиљној мери ставио шапу на тај вид уметности, те се, како да кажем, нешто што наликује уметности јако често користи у неуметничке сврхе. Односно, покушава нешто да вам прода или покушава да вам прогура неку идеју коју другачије не бисте сажвакали – каже муралисткиња Јана Даниловић.
Мурал као уметнички израз је препознат као начин да се са мало улагања унапреди јавни простор.
Он функционише и као стимуланс управо тих неких друштвених процеса који се враћају у јавни простор. Било да је у питању комшијско зближавање, било употреба неког раније запуштеног простора, било позив на неку врсту акције, али се те функције јесу нешто што савремени мурал врши, само што је на посматрачу да препозна да ли он ту покушава да тај јавни простор учини бољим и доступним за све или га ограничава за некога или опет покушава нешто да вам прода.
Јана Даниловић мурале активно осликава по земљи и иностранству од 2010. године.
Међу најдражим радовима у Србији су ми свакако силоси. Та читава серија мурала која је започета на силосима, која се зове „Свет какав желиш“ и која је, захваљујући чињеници да смо четворо аутора почели тај пројекат, на крају, рекомпозиција тог мурала која је настала на силосима, преместила у сваки од наших родних градова. Тако да, заправо, рад са истом темом, истим мотивима, мало је измењен и прилагођен конкретним локацијама, сада постоји у Новом Саду, у Чачку, у Ужицу и у Београду. Међу занимљивим радовима који нису у Србији је свакако рад у Бриселу, који се налази у комплексу за социјално становање, који је у том тренутку био мој највећи рад, али је било потпуно дивно видети како мурал као средство, управо то, окупљања, комшилука функционише у једном кварту који се, под наводницима, доживљава као проблематичан. С обзиром да сам мурал радила усред зиме, још 2020. године у локдауну, количина пажње, нежности и бриге коју ти непознати људи пружају, кад схвате да за њих радиш нешто због чега ће им бити лепше, је неописива.
Иако су реакције људи из комшилука где ради мурале најчешће позитивне, дешавају се и непријатне ситуације, које углавном успева да реши разговором са људима.
Највећи проблеми настају када неко просто доживљава јавни простор као свој приватни. И ту немамо пуно простора за договор, јер сваки пут када се раде мурали на легалан начин, то подразумева сарадњу и сагласност људи који живе у том објекту или који су власници објекта. Дакле, мало тога је насумично.
Мурал је вид уметности којим се све више жена професионално бави. Наша саговорница била је једна од седам уметница из региона које су биле прве учеснице фестивала уличне уметности “All girls street art jam”, који промовише женско стваралаштво, а који сада броји 30-ак уметница.
