By Значајна година за Милицу Шљукић Пантовић, родом из Мраморка, била је 2010. година, у којој је дипломирала на Правном факултету у Београду, преселила се у Пријепоље, родни град свог супруга и почела да ради у Основном суду. Након три године приправничког стажа, током ког је стекла драгоцено искуство, а због забране запошљавања у државном сектору, одлучила је да свој професионални пут настави самостално, у адвокатури. Своју канцеларију отворила је 2014. године.
Ја сам адвокатску канцеларију отворила од нуле, без икакаве спољне подршке тако да је у почетку прилично било тешко. Било је тешко зато што сам ја отворила канцеларију у јулу 2014. године, а штрајк адвоката је почео у септембру и трајао је четири месеца. Тако сам ја шест месеци имала канцеларију која је радила у минусу – каже Милица Шљукић Пантовић и додаје да то прича како би сви који желе да се баве неким бизнисом знали да то захтева велико стрпљење, али да је након тога све лакше.
Највећа подршка била јој је породица, а мамина приватна ветеринарска пракса додатно је оснажила да се упусти у предузетничке воде.
Ветерина је исто као и адвокатура, професија у којој доминирају мушкарци. Тако да је она мени била позитиван пример, да у једном послу који важи за мушки посао, жене могу да раде једнако добро као мушкарци. На пример, код нас је интересантна ситуација, у правосуђу имамо већи број жена судија него мушкараца, а у адвокатури је обрнуто. Мислим да је један од разлога погрешно мишљење које постоји у нашем друштву да жене треба да раде у државном сектору, јер је радно време ограничено, да би могле да кувају ручак и чувају децу јер је то наша традиционална улога. Мислим да су жене једнако добре, ако не и способније од мушкараца у неким ситуацијама и пословима и да не треба да беже од предузетништва – каже наша саговорница која истиче да је задовољна својим послом, како он напредује, а мисли да су задовољни и њени клијенти.
Законодавство у Србији, па ни правосуђе не препознаје родно сензитиван језик.
Чини ми се да то непрепознавање адвоката и адвокатице утиче на то да се препознајемо као “мушка професија” у којој је нас неколико одлучило да се бави том адвокатуром, а када би се користио родно сензитиван језик, мислим да би то било другачије – каже Милица.
Свим правницима који би желели да отворе своју адвокатску канцеларију, препоручује стицање радног искуства, без обзира да ли је у питању плаћени или волонтерски рад.
Крадите то знање, јер то је оно што ће вам сутра требати. Није довољна диплома Правног факултета, ни положен правосудни испит, морате да радите и да научите да радите. Други савет, је да нико, а посебно жене не чекају да им неко други нађе посао, јер то морате сами. То је једини начин да будете слободни, јер ка томе води једино економска независност – објашњава и закључује да ако се неко одлучи да се бави овим послом треба да има доста стрпљења у почетку, али ако верује у свој рад и има добро знање да ће то бити сасвим како треба.
У својим плановима као један од наредних корака прижељкује куповину сопственог пословног простора, као и да са повећаним обимом и развојем посла може да запосли још некога.
