By Песник Светислав Мандић, инспирисан фреском Богородице Милешевске, написао је једну од најлепших песама новије српске поезије.
РАШKИ СЛИKАР
Пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим,
да л’ умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил’ прастар као Тицијан?
Можда га заволела Немањићка, висока и млада,
обесна и мудра, попут очева,
и рекла му једне ноћи борове
понеко дивно слово љубве, велмошко.
И после он преточио њене очи, и руке,
у Борогодичин лик,
нежан, и помало љубичаст, и као пролећан,
па се једној људској љубави
клањали старовлашки чобани
и часни јереји златних одежди.
А он дуго носио
царским путевима од Ибра до Солуна
један мили лик, ко амајлију.
Сад, кад све је прах, и све је тако свето,
пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим
да л’ умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил’ стар и грешан
као Тицијан?
АНЂЕО ИЗ МИЛЕШЕВЕ
Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михаила,
лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,
и свуда шапутах самом себи да си ми ти једина истина
и да ја, заиста, по једном великом кругу, доходим твојој лепоти.
Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве до Темзе,
и кад сам се радовао,
и кад сам на далеке улице као рањена птица пао,
никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.
Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи,
и чега год се дотакох добило је твоју боју
утишану као лимски пејсаж
од жуте оранице, свеле траве, камења, и белог октобарског неба.
Сад, наслоњен на један бели прозор
оивичен црним рамом градских кровова,
слутим нечију руку охрабрења на свом узаном рамену.
То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,
сироти мој Анђеле из Милешеве.
Текст је настао у оквиру пројекта „Осам векова манастира Милешеве – светионика културе и духовности“ који је подржало Министарство трговине, туризма и телекомуникација Републике Србије.
