Лош пут, без расвете и воде – реалност мештана Аџине Њиве

Лош пут, без расвете и воде – реалност мештана Аџине Њиве

Земљани пут, недостатак јавне расвете и одношења смећа, проблеми са водоснабдевањем – реалност су мештана и мештанки насеља Аџина Њива, које врви од дечје граје. Кажу да током предизборних кампања сви обећавају мед и млеко, а после избора ово насеље остаје загављено у блату.

Mештани и мештанке насеља Аџина Њива, које је само један километар удаљено од центра Коловрата, изгубили су сваку наду да ће икада имати адекватне услове за живот. Највише страхују за безбедност своје деце.

„Kaда су деца друга смена, увек мрамо да излазимо пред њих, макар овде до потока, јер нема осветљења“, каже Слоба Милошевић.

Радојко Досковић додаје да је јако пуно паса луталица, који у неосветљеном представљају изузетну претњу деци, а Миломир Ланговић истиче да у десетак кућа има 13 деце.

„Ето мењају јавну расвету доле у граду, ако та власт неће ништа друго, нека нама макар дају те старе сијалице што хоће да баце, нама ће бити добре,“ додаје Ланговић.

Неасфалтирани крак пута ка овом насељу од око 150 метара свака већа киша оштети.

„Од 1964. године живим овде. Пут је уве био лош. Радили смо и ручно, поправљали. Предаваи смо и три пута месној заједници Коловрат захтеве за асфалтирање и политичари су обећавали, долазили, петљали, али од тога нема ништа. Пуно обећавају, али лажи су највише. Они од наших гласова примају плату, а кад седну у фотељу, сва обећања забораве“, каже Миодраг Радомировић, најстарији мештанин Аџине Њиве.

„Чим мало падне киша, одмах не може да се изађе. Кад на Коловрату купмо неку намирницу, ниједан такси неће да нас довезе, као да смо ми у неком забаченом селу, а не што смо на километар од центра Коловрата“, жали се Слоба Милошевић.

Једнако озбиљни су и комунални проблеми са одношењем смећа и водоснабдевањем.

„Писали смо за смеће, да и ми учествујемо. Окреће се камион овде у потоку, не смеју људи да узму ниједну кесу“, каже Ланговић.

Цмиљка Јеремијевић већ неколико година уопште нама воде.

„Ни у купатилу, ни нигде нема ни капи воде. Пред кућом и бурад и флаше, срамота од народа. Где сам се год жалила кажу: „Немаш право на воду“. – Кад је било да се на воду нема право?!“, пита се Цмиљка.

„Је ли дошло време у 21. веку да ја носим флашу воде да се умијем. То је стварно срамота ове наше власти. Обећавају брда и долине, а кад прођу избори – не виде нас“, жали се Радојко Досковић.

Иако су разочарани локалном влашћу и обећањима функционера, мештани и мештанке овог насеља од борбе ипак не одустају, јер сматрају да својој деци дугују макар основне услове за живот.

Више у видео прилогу:

 

Подели на мрежама
Новинарка

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *