By 
Ковчежић, у коме је крио своје умовање, своју сехару у којој је чувао богато и вриједно, духовно доживљавање свијета и свега што га је окруживало, отворио је и међу корице сместио саборац и песнички брат Слободан Вучинић.
-Кад друг и пријатељ оде из живота, изненадно и неочекивано, што би народ рекао – као да га неко украде – онда нама који остајемо остаје да се запитамо како се одупријети пролазности, како се одупријети прашини заборава, која се неумољиво спушта на све оно што је човјек за живота створио и оставио иза себе.
Послије сваког од нас који смо само путници на стази вјечите пролазности,остаје оно што смо створили и чиме смо задужили оне који су нас наследили да нас памте, или оно чиме смо условили да нас лако и брзо забораве.
Малешић је оставио стихове по којима ће бити упамћен, записао је Вучинић у предговору књиге „Неко ме у потаји бере“.
