By Експериментисање са формом и материјалима у уметничким делима које ствара, сликарку Јелену Минић Мрђен, рођену Пријепољку, сврстава у једну од најоргиналнијих уметница данашњице. Недавно је завршена њена самостална изложба у Кући легата у Београду, на којој је представила циклус радова великог формата и колаже у комбинованој техници.
Уметност не би требало да буде омеђена било каквим формама. Слобода изражавања је резервисана за оне који су овладали сликарским умећем у оној мери да могу другима да постављају стандарде. Међу њима је засигурно Јелена Минић Мрђен, рођена Пријепољка са београдском адресом.
Оно што је карактеристично за мој рад је да су све слике рађене комбинованом техником на платну. У раду користим „несликарске“ материјале: песак, лепак, нађене предмете, разне рециклиране ствари које скупљам из мог и туђих живота, исечке из новина, фотографије, неке чак оригиналне старе фотографије које нађем на бувљацима. Од свега тога, у комбинацији са разним масама, песком и лепком, правим једну наизглед хаотичну масу тактилног својства тих сличица, мрља, сенки, бројки… преко чега интервенишем бојом и доводим слику у стабилну неку структуру. У тим неким случајним склоповима рађају се и асоцијације које провоцирају подсвест, па ја покушавам да на некој тој разини асоцијативног и зауставим слику, да би сам посматрач у тим неким случајним склоповима, испричао и своју причу – каже сликарка Јелена Минић Мрђен.
Жене у уметности полако освајају своје просторе слободе, али није увек било тако.
О женама у уметности све до 19. века било је мало речи. Углавном су помињане као жене великих уметника, или пак као њихове ћерке и сматране су инфериорним ствараоцима, чак им и нису биле дозвољене ни академске студије. Овде бих поменула једну историчарку уметности професорку Линду Ноклин, која је својим феминистичким есејима у уметности, поприлично уздрмала арт свет. Објавила је есеје под називом „Зашто није било великих уметница“, тврдећи да су једноставно институције криве и онеспособљавале су жене да, без обзира на њихов таленат, направе неки успех.
Данас је више доступног простора за излагање уметничких дела, виртуелни свет отворио је мноштво могућности. Али, то није допринело да веза човека са уметношћу буде јача.
Уметност треба да буде упућена духу, уметност је чулан процес и мислим да смо ми данас изгубили велику битку у додиру са лепотом, тако да су тектонске промене потребне овом друштву да се то опет врати. Мислим да уметност и не треба да се оглашава, она треба да избије тамо где је човек најмање очекује.
Јелена је доценткиња на факултету Примењених уметности у Београду, на коме је дипломирала и магистрирала. Чланица је Удружења ликовних уметника Србије од 1995. године, излагала је на више од 50 групних и десетак самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитница је бројних награда, између осталих и награде „Бели анђео“ у Пријепољу 1998. године.
