By Пијанисткиња Дивна Стиковић свој таленат константно надограђује, јер верује да се вежбом могу постићи изванредни резултати. Своју љубав према музици и клавиру успешно преноси и на најмлађе, радећи као наставница у Основној музичкој школи у Пријепољу.
Са шест година када је почела да пева у црквеном хору, Дивна Стиковић се, тада још увек несвесно, опредељује да ће музика бити њен животни позив. Уписује Основну музичку, затим средњу Музичку школу „Мокрањац“ у Беогарду, а инструмент који је изабрала да је прати кроз цео њен живот био је клавир. Основне студије на Музичкој академији завршила је у Источном Сарајеву, мастер у Београду на Музичкој академији.
Та прва година је била турбулентна. Од друге године, са још две колегинице, биле смо истакнуте студенткиње по питању извођаштва. Стварно смо биле примећене и стално су нас форсирали да имамо наступе у оквиру и ван Академије. Ишле смо на такмичења и освајале награде – присећа се Дивна Стиковић.
За време формалног образовања, искристалисао се и жанр који је више заволела.
Постоји тај мирнији жанр који сам свирала, али ми није легао, добро као Бетовен, Лист, Рахмањинов. Обожавам модерњаке који имају опасан ритам, где се све покреће.
Дивна већ осам година ради као наставница у Основној музичкој школи у Пријепољу. Тренутно је у њеној класи 13. ђака.
Важно је знати свирати, али је важније волети свирати. Пријепоље броји много фантастичних аматера свирача, зато што воле да свирају и вежбају. Управо је то мој циљ, да деца заволе клавир као инструмент, да заволе мене и наш однос, да имамо такав однос да они воле да долазе на часове и да знају шта ваља, а шта не.
Током школовања није увиђала да постоји неравноправност између жена и мушкараца. Међутим, мало је било жена заступљених у књигама.
Код нас је то било равноправно. Било је клавириста и мушких и женских, исто тако хармоникаша. На сваком одсеку је било тако. Што се тиче композитора, јако је мало жена. Има их, али су ретка појава. Баш у том Бетовеном периоду, периоду класицизма, мушкарци су углавном свирали, мушкарци су правили композиције. Жене су имале могућност да додирну клавир. Кроз Моцартова писма видимо како он згрожено прича о томе како је женина рука мала и како она ништа не може да постигне. То се негде провлачило кроз историју. Ево тек сад у 20. и 21. веку има фантастичних женских извођача – каже Дивна.
Оно што јој је животно и радно искуство потврдило је сазнање да је поред талента који је важан, једнако важна и вежба. У грађењу њеног пута у музици то се показало више пута, али се на крају и исплатило, јер данас Дивна ради посао који воли и своје знање преноси младима који траже своје место у поплави неких других, не баш толико квалитетних, ритмова и мелодија.
