By У галеријском простору Музеја у Пријепољу у среду је изведена монодрама „Ја ћу теби љуба бити“ Музеја Крајине из Неготина. Окосница ове монодраме, која је рађена по тексту кустоскиње неготинског музеја Сање Радосављевић, а у извoђењу драмске уметнице Љиљане Јакшић, је дирљива и емотивна прича о ванвременској љубави једног од највећих српских композитора Стевана Мокрањца и његове супруге Марије.
Монодрама „Ја ћу теби љуба бити“, која говори о о животу славног композитора Стевана Стојановића Мокрањца и његовој великој љубави са Маријом Мицом Мокрањац, испричана је кроз форму музејског театра, као једног од најновијих облика музејске комуникације са публиком. Карактерише га тачност података и одсуство уметничке слободе, а за циљ има презентовање и чување културног наслеђа.
Док сам писала текст ја сам запараво користила писма и разгледнице које се чувају у збирци Стевана Мокрањца код нас у Музеју Крајина у Неготину и дневник Марије Мокрањац који се чува у Музеју града у Београду. Тако да су то све заправо истините чињенице и све што посетиоци чују је онако како је Марија изговорила – каже ауторка ове монодраме и кустоскиња Музеја Крајине Сања Радосављевић.
Улога Марије Мице Мокрањац поверена је глумици Љиљани Јакшић која је у раскошном костиму тадашњег времена оживела не само Марију, већ и свог супруга Стевана и многе знамените савременике тога доба који су оставили дубог траг у нашој историји. Успела је да верно прикаже интереснатне анегдоте из заједничког живота са једним од највећих великана музичке уметности.
Мени је као глумици сјајно бити у овом лику. Сјајно је било и радити ову представу. Јесте све то документарно, односно много је тога одређеног, али Марија као лик је једна дивна племенита жена. Дешава се велика љубав између ње и Стевана Мокрањца. Дакле, нешто ванвременско се дешава, а ето имам прилику да играм њу. Заиста је прави изазов и право задовољство бити у кожи Марије Мице Мокрањац – каже драмска уметница Љиљана Јакшић.
Публика је у непуних сат времена могла да осети јаке емоције које им је преносила Љиљана Јакшић, од усхићења при првом сусрету, радости брачног живота и мајчинства, стрепње због Стеванове болести па све до жала због опраштања са вољеним човеком на његовој самртничкој постељи.
То је заиста била једна невероватна љубав, једна изузетно велика љубав, једно поштовање међу њима. Марија је била 20 година млађа. То је жена која потиче из уметничке породице. Њен стриц је био чувени сликар Урош Предић и уопште браћа и сестре су се бавили уметношћу. И све те околности су утицали на то да јој се путеви споје са њеним Стевом Мокрањцем. Од првог дана, од првог тренутка од када је она њега угледала па до последњег дана, о свему томе може да се чује кроз представу – преноси нам ауторка Сања Радосављевић.
Где год су наступали имали су само позитивне реакције, јер према речима Љиљане Јакшић, људи нису пуно знали о тој великој љубави.
Она је права жена у позадини која је уз свога мушкарца, од почетка до краја, прави ослонац Мокрањцу и као таква она плени и добротом и чврстином, истрајношћу, интелигенцијом и свим оним што је она. Марија заиста плени и људи су углавном затечени и наравно буде велика емоција која се пренесе. Људи су данас жељни емоције, имају потребу да осете емоцију за себе – сматра Љиљана која је се и лично доста пронашла у овој улози.
Целу ову причу веродостојно је пратила изузетно живописна сценографија као и поједине композиције Стевана Стојановића Мокрањца коју је малобројна публика била у прилици да чује.
