By Памтим Лим када је био смарагдно зелен, запјенушане брзаке у центру града, облуци камења расути по дну к’о бисери… просто, могао си да пијеш ту воду.
Невероватне и за савремени тренутак незамисливе ствари прича риболовац из Пријепоља Миодраг Шћепановић – Миго. Сцена која би била адекватна актуелном моменту, била би сушта супротност оној од пре 30 година које се Миго присећа и гласила би:
Шетам поред Лима, део пластике ми пробија ђон патике, сагињем се да захватим воду руком да сперем блато, а у руци ми мутна вода од фекалија.
Прича о стању реке Лим није она уобичајена прича о „пре и после“, када се забележи проблематична ситуација, а већ у другој причи све дође на своје. У овој причи све је кренуло наопако. Некада је река Лим била једна од најчистијих европских река, а данас јој је од те чињенице остало само географско одредиште. Лимом годинама пливају садржаји испуста из канализације, санитарне и индустријске отпадне воде, садржаји из септичких јама, као и све оно што несавесни људи бацају у њега. Одавно разна еколошка удружења упозоравају да је Лим једна од најугроженијих река на Балкану. Проблем Лима је међународни јер протиче кроз три државе – Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину у дужини од 220 километара.
А кад је све почело да толико заудара на немар појединаца и системску небригу? Миго каже пре тридесетак година са развојем индустрије. Градило се, отварале су се фабрике, али је изостала изградња адекватне комуналне инфраструктуре.
Ова река је више пута убијана. Изградњом бране у Потпећи, та река је изгубила своју брзину и динамику, пресечени су рибљи путеви. Нама је долазила риба из Дрине, живот је врвео у Лиму. Убијена је изградњом фабрике целулозе у Беранама, то је санирано, али остале су велике последице. Затим, шљункаре, па онда кесе и пластика коју природа не препознаје и вековима не може да је разгради.
Почетком године сведочили смо драматичним сликама Лима након поплава. Код Прибоја на Потпећком језеру извучено је више од 20.000 кубика отпада. Еколошко удружење „Јастреб“ из Прибоја учествовало је у тој, као и у бројним другим акцијама чићења Лима.
Имало је надгробних обележја, једном смо чак извадили и пола мртвачког сандука. Резервоари, седишта, угинуле животиње, фрижидер који је био на поправци са именом и презименом. Ми имамо велики проблем смећа који долази из пет црногорских општина, а ниједна нема санитарну депонију. Бијело Поље има чак индустријску зону на самој обали Лима. Ми се уствари бавимо последицама, не бавимо се узроцима – сматра Синиша Лаковић из Удружења „Јастреб“.
Драматичне слике могу бити ређе само ако се уведу драстичне казне за загађиваче. Тачније, оне су већ прописане, али на терену нема (читај: неће) нико да их спроводи. Тек су прошле године, након дуго времена, комунални инспектори општинске управе Пријепоља написали две казне од по 10.000 динара за одлагање смећа на недозвољеном месту.
Нисам присталица чврсте руке, али ће то морати да се ради да би утицали на свест људи, јер неки људи једноставно не разумеју. Лично мислим да сви морамо бити активнији. Узмите само овај градски део, то не може ни у чизмама да се приђе, а не да се одведу деца. Мислим да Општина треба нешто да уради, да се заштити наш град – каже Миодраг.
Нама је највећи успех постао да склонимо бабу са улице која продаје вунене чарапе као комунални проблем. Матор човек се не учи екологији, он већ има погрешну формирану свест – закључује Лаковић, али стоји иза тога да се само драстичним казнама може спречити даље загађење природе и да би требало да се крене са едукацијом најмлађих.
Шта је био, а шта више није Лим опет нас подсећа Миодраг, који преноси једну занимљивост:
У Стругове (кањон према Бијелом Пољу) долазио је краљ са својом свитом да пеца младицу, толико је то било чувено место за риболов. Сад кад пролазиш ту након великих вода, на гранама виде и флаше од инфузија, као у хорор филмовима.
Смем да потпишем да кањон Таре није ништа лепши од кањона Лима, чак је и много атрактивнији – надовезује се Лаковић.
Питање заштите животне средине налази се и на путу Србије ка Европској унији. Пут засут смећем са оваквим навикама тешко ће бити прочишћен. Нисмо увек били овакви, присећа се Лаковић, када смо живели стандарде које Европа сад намеће.
Сећате се како је било – јефтиније је продавцу било да ти да млеко, него да ти не врати флашу. И Кока Кола је била у стакленим флашама, све је било у стакленим флашама. Сад и сир који купујемо на пијацама запокован је у пластику. Просто је индустријализација урадила своје. Ако буде откупа, неће бити флаша у Лиму.
Ова река је упропашћена, више него што можемо да замислимо. Мислим да ће бити тешко опоравити је – закључује Шћепановић.
Река Лим налази се међу 29 река у Србији, а 88 у региону, које су номиноване за Емералд мрежу заштићених станишта биљних и животињских врста. Емералд мрежу успоставио је Савет Европе 1989. године за земље које нису чланице Европске уније, како би се очувале биљне и животињске врсте у њиховим природним стаништима. Примена Емералд мреже је важан корак ка приступању Европској унији. Тиме се отвара могућност и да Емералд подручја постану кандидати за укључивање у мрежу Натура 2000.
Текст је настао у оквиру пројекта „Локал прес Лаб 2.0″, развијен и подржан од стране програма ‘’Медијски инкубатор за Западни Балкан’’ Free Press Unlimited, који је финансиран од стране Министарства спољних послова Холандије, а реализује се у сарадњи са ПУ “Локал прес“.
