By “Устајем са браунилом на руци, катетером, стегнутих ногу идем око кревета јер од реза не могу другачије да узмем бебу. Он се стварно умири. На кревет је немогуће сести са бебом у наручју, јер је висок и на точковима. Чим га спустим опет вриска. И тако сатима… нико не долази. До пред зору, кад су се сестре лепо наспавале, долазе, узимају га, а ја само чекам да ми неко помогне да легнем. Тек кад сам се наспавала и пробудила постала сам свесна шта је могло да се деси – да га испустим, да се онесвестим и повредим и себе и њега…” – искуство је породиље из Пријепоља, чије је име познато редакцији.
Резултати истраживања о искуствима трудница и породиља у Златиборском округу, показује да жене углавном нису имале адекватне услове у породилиштима. Већина жена није добила довољно информација у вези са самим процесом порођаја, као ни адекватну помоћ и подршку при дојењу и постпорођајном опоравку, док је 14% жена које су попуниле упитник искусило и неку врсту вербалног или физичког насиља.
Упитник у оквиру истраживања које су спровели Удружење „Старт хаб“ из Косјерића и Телевизија Форум у оквиру пројекта „ПреПородилиште“ попунило је 437 жена, од чега се више од 82% породило у ужичком и пријепољском породилишту.
Будући да у Златиборском округу не постоји Саветовалиште за труднице, четири од пет жена нису прошле никакву претходну обуку за порођај.
Жене извештавају да током боравка у породилишту нису имале адекватне услове, као и да им медицинско особље није увек било доступно.
Сазнали смо да нема довољно подршке за труднице и породиље при успостављању лактације и дојењу, јер је само 12% жена рекло да је имало сву помоћ и подршку у том сегменту. Марија Попадић Максимовић, која се породила у ужичкој болници, није била једна од њих.
Породила сам се касно у ноћ, око 4 ујутру смо смештене у собу, и већ то јутро по буђењу осетила сам како су моје груди јако очврсле. Јако забринута, одмах сам потражила помоћ гинеколошке сестре која ми је само рекла како је потребно да се измазам. И то је била сва ,, помоћ ” коју сам добила по питању дојења та три дана. Поменуту сестру сам више пута молила за помоћ јер су ми груди биле превише тврде, а беба превише слаба да би вукла згуснути колострум у мојим грудима. Уместо мојим млеком, моја, а и добар део других беба у породилишту, храњена је формулом, јер тобоже је сестрама лакше било да умуте и загреју вештачко млеко и стрпају бебама низ грло, него да помогну мајкама да науче да раде оно за шта их је природа наменила. Иако сам више пута молила за помоћ, добијала сам само исти одговор да се измлазам, а чак сам и у пар наврата добила врло негативне и непрофесионалне коментаре од дежурних сестара. При изласку из породилишта, на отпусној листи угледала сам једну безочну лаж – успостављена лактација. Свој проблем сам била приморана да решим приватно, уз помоћ пензионисане гинеколошке сестре која је проблем успела да реши за један дан. И нисам једина, многе моје другарице и познанице прошле су кроз исто по питању дојења – каже Марија Попадић Максимовић.
Чак 65% жена сматра да би пратња на порођају утицала на бољи третман у сали.
На питање шта би волеле да су чуле пре порођаја, жене су махом одговарале да им је требало више подршке и информација о самом току порођаја, постпорођајном опоравку и на физичком и на емоционалном нивоу.
Сестрица ми ставља бебу на гуди. Пошто су ми биле увучене брадавице, беба не уме да сиса а она ми каже: „Свашта, што ниси дала мужу да ти извуче брадавице“. Односе бебу и кажу ми ти лези, треба да одмараш, а беба ће бити вечерас код нас. Бебу су ставили у инкубатор целу ноћ, а да ме нису обавестили – искуство је жене која је желела да остане анонимна.
Посебан изазов био је порођај у време епидемије Ковид 19, о чему нам сведочи пример жене која се у том периоду породила у пријепољском породилишту.
За време контракција у порођајној сали доктор је стајао у ћошку као да сам заразна, иако сам била негативна, и драо се да вратим маску правилно на лице и да морам да је носим правилно, што би свака жена која је прошла кроз то сматрала потпуном небулозом која може и да угрози живот, јер сам остајала без даха. Бабица му је говорила да ме пусти на миру и да не могу да се порађам са маском. Чак и да сам заразна то од мене нико не би могао да очекује. Порођај је био јако тежак, доктор је говорио да сам неспособна, да се не дерем и многе тешке речи које не бих спомињала. Порођај се завршио и после два дана, уместо да изађем, ја добијем температуру 38.5. Пребацују ме у изолацију и мени и беби раде тест на Корона вирус, који је негативан. Ипак остајем у одвојеној соби сама, која је јако далеко од собе за сестре и остајем без икаквог надзора. Чак су ми пар пута сервирке заборавиле донети оброк, јер им нико није скренуо пажњу да сам ја ту. Осећала сам се јако лоше под високом температуром и нисам била у стању у моментима ни да устанем из кревета, а ту је била беба о којој се треба побринути. Нико се више није трудио да схвати шта се са мном дешава… Испоставило се тек касније да сам имала упалу дојки, о чему нисам знала ништа и нико, апсолутно нико није посумњао на то, иако се то често дешава породиљама – искуство је жене чији је идентитет познат редакцији.
Њени проблеми се овде нису завршили.
Нико од лекара ме није прегледао нити дошао у визиту. Дали су ми неке лекове и отпустили ме кући. Донели су ми отпусну листу уз образложење сестре да не бих требала да дојим пет дана због лекова, а и температуре. Незнајући шта ме чека, послушала сам и код куће ме тек сачекао хаос. Добила сам толико јаку упалу да сам сваки дан била под температуром. Беба је била на дохрани. Када је дошла патронажна сестра, рекла је да је срећа па је дошла, јер би у супротном стање било толико лоше да бих морала ићи у хитну да ми разбијају чворове. Не могу да верујем да у породилишту нико није посумњао на једну тако уобичајену ствар. Жао ми је што је моје дете ускраћено за оно најважније, а то је мајчино млеко, јер се нико као прворотки није ни понудио да ми покаже како да дојим, а самим тим нису ни видели шта се дешава, како би се на време реаговало.
У највећем проценту жене извештавају да су се током порођаја осећале уплашено и беспомоћно, да нису имале приватност, нити контролу над оним што се дешава, а посебно забрињава податак да је 14% жена искусило неки облик вербалног или физичког насиља током порођаја.
(…) Порођајна сала је јако хладна (јануар месец), а ја сам у болничкој спаваћици која је расцепана до пупка. Приликом сваке контракције презнојавам се од бола, а потом кад контрација прође почињем да дрхтим од хладноће, онако гола, само у спаваћици, и тако у круг четири пуна сата. Почиње порођај и док ја гурам доктор ми се два пута наваљује на горњи део стомака. Бабица ме без питања сече маказама ка лијевој нози. Дала сам још неколико напона и беба се родила. Тек рођеној беби размотавају пупчану врпцу која јој је била омотана два пута око врта. Беба не плаче и не даје никакве знакове живота. Доктор се дере и говори да се пупчана врпца не сече још. Бабица почиње да се тресе, дрма бебу са свих страна али она и даље не почиње да плаче. Узима неки мали аспиратор, облика као чаша са цевчицама и ставља беби у уста, а другу цевчицу ставља у њена уста и увлачи течност у чашу, пуни је целу, баца је на под па узима дугу коју такође пуни целу, узима и трећу која се напунила до пола и беба је само тихо заплакала. Касније су ме терали да купим те апираторе, јер је забога моја беба три потрошила. Мој супруг је обишао све апотеке у Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници и није успео да их пронађе, понудио се да плати колико то кошта али су одбили новац – искуство је једне жене из Сјенице која се породила у Пријепољу.
Чак две трећине од укупног броја жена које су попуниле упитник кажу да им није била доступна епидурална анестезија, док четвртини нису били доступни лекови против болова. Свака четврта жена је рекла да није добила правовремене информације након порођаја како је све прошло и како је беба.
Жене говоре да су се осећале и уплашено и беспомоћно, током порођаја и да је потребно само више подршке, сигурности, уверења да је неко ту, да ће бити ту и да ће подржати жену која се порађа на најадекватнији могући начин. Жене сматрају да би имале бар иоле пристојан третман приликом порођаја да је потребно да воде приватно трудноће, код доктора који су запослени у породилишту и на неки начин да почасте медицинске раднике и докторе – каже Миленка Матић, психолошка саветница у Удружењу “Старт хаб” из Косјерића.
Скоро трећина жена које су учествовале у истраживању су рекле да су по изласку из болнице имале негативне емоције када се сете како су се бабице и лекари о њима бринули.
Кажу да су имале високо поверење у лекаре и медицинско особље, а са друге стране да нису добиле третман са довољно поштовања, као ни довољно информација о самом процесу.
Углавном нису су питане за мишљење у вези са одређеним процедурама којима су биле подвргнуте, попут епизитомије или индукције.
Када је у питању основна опремљеност породилишта, резултати показују да нема сапуна, тоалет папира, а посебно не хигијенских уложака.
Имала сам три порођаја у породилишту у Пријепољу и сва три памтим са задовољством. Могу само да похвалим медицинско особље, док би услови у самом породилишту могли бити много бољи – каже Емина Чокић.
Подељено мишљење о третману у пријепољском породилишту добили смо од још једне жене.
Породила ме је дивна докторица, касније сам сазнала да се зове Сања, и што се тиче ње и бабице Сабрине, заиста дивније особе нисам упознала, понашање према жени која се порађа је као из бајке, пуне подршке, разумевања. Захвална сам им до гроба. Као и дивној Јелени која брине о бебама. Само и само захваљујући њеној подршци ја сам успела да дојим бебу, и сви требају код ње на обуку како се треба понашати и бринути о једној породиљи. А тзв. педијатре који су прегледали бебу и одмах препоручили дохрану треба забранити у оном породилишту. И забранити им да сарађују са брендовима, јер чим крену да те убеђују да је боље да почнемо са дохраном јер, молим те беба од пар дана није довољно напредовала, одмах ти препоруче и који бренд тј. коју дохрану да купујеш. Страшно – једно је од искустава подељених у истраживању.
Жене су показале спремност и храброст да јавно испричају своје приче из породилишта, што нам је уз анкету омогућило добар увид у тренутну ситуацију. То ће нам помоћи да се и даље бавимо радом са трудницама и породиљама, да будемо канал путем кога ће њихове приче и реални проблеми доћи до доносилаца одлука и запослених у породилиштима, али и шире јавности.
Закључак је да би добра информисаност и упознавање жене са свим процедурама које је очекују у великој мери допринело смањењу страха и бољем одговору на изазове са којима ће се суочити и да је поред квалитетне медицинске помоћи лекара и бабица на порођају од изузетног значаја и адекватан однос према трудници, који подразумева поштовање и подршку.
Лекари и бабице су људи који су стручни, који имају искуства, и наравно да њихове речи и сугестије труднице највише примају к знању и емотивно их доживљавају. Чак ће у том свом страху пратити и њихове изразе лица, тон којим им се обраћају… Врло је битно да породиља добије од медицинског особља подршку и емотивну и стручну – истиче специјалисткиња психијатрије др Весна Милетић.
Резултати овог истраживања ће послужити као основа за боље разумевање и мапирање пропуста, након чега ће „Старт хаб“ из Косјерића и телевизија Форум креирати препоруке за породилишта у Златиборском округу за побољшање третмана трудница и породиља.
Све жене којима је потребна директна психолошка подршка у вези са третманом и проблемима са којима су се суочиле током трудноће и порођаја, могу је пронаћи на бесплатном и поверљивом интернет сервису “Са мамама”, који води организација “Старт хаб” из Косјерића.
Акушерско насиље је само још један облик родно заснованог насиља, које је дубоко укорењено у нашем друштву и против кога је неопхнодна доследна системска и институционална борба, како би жене коначно биле сигурне да ће имати достојанствен и безбедан порођај.
