By Влада Србије је на територији Пријепоља у последњих 20 година прогласила четири заштићена подручја, која заузимају око 23,5 процента укупне површине општине. Захваљујући Еколошком центру „Станиште“ из Вршца, подаци о заштићеним подручјима за Пријепоље, као и за целу Србију, од недавно су доступни на једном месту у онлајн регистру „из сенке“.
Вођени сазнањем да на сајтовима државних институција, подаци о заштићеним подручјима природе нису лако доступни, неажурни су, непотпуни и непрегледни, тим вршачког „Станишта“ урадио је регистар са подацима доступним уз само неколико кликова, који ће се ажурирати у складу са променама на терену. То се пре свега односи на некатегорисана заштићена подручја. Тако се у овом регистру за Пријепоље нашао и Црни бор у Хисарџику, кога нема од 1999. године.
Она су успостављена пре 1991. године, али после проглашења није никада уследила ревизија заштите, или је ревизија заштите урађена а није усвојена. Ту су и подручја која су у поступку скидања заштите, затим и подручја која се налазе на територији Косова и Метохије. То су и подручја која су касније постала део неког већег заштићеног подручја – објашњава Дејан Максимовић из Еколошког центра „Станиште“ из Вршца.
Од четири заштићена подручја у Пријепољу, три су од изузетног значаја. Ту спадају Клисура реке Милешевке, Предео изузетних одлика Озрен – Јадовник и Слапови Сопотнице. У заштићено подручје од великог значаја уврштен је предео изузетних одлика Камена Гора. Осим Споменика природе „Слапови Сопотнице“, чије је управљач Планинарски клуб „Камена Гора“, осталима управља Јавно предузеће „Србијашуме“.
Нигде се није показало као добро решење да управљач заштићеног подручја буде исто оно правно лице које је и корисник простора и које економски експлоатише то подручје. Једноставно, у случају сучељавања економског интереса са јавним интересом заштите природе, по природи ствари ће превагнути економски интерес – каже Максимовић.
У Пријепољу су прошле године окупљени око инцијативе „Заштитимо реке Пријепоља“ упутили предлог Заводу за заштиту природе Србије да се слив реке Ратајске прогласи заштићеним подручјем. Да би Пријепоље добило и пето заштићено подручје на својој територији, постоје процедуре, које неоправдано дуго трају, сматра Максимовић.
Постоји податак до којег смо ми дошли кроз истраживање, то је да просечан поступак заштите у Србији траје нешто мало дуже од девет година. Процедуре се често коче и успоравају од стране неких других сектора који имају економски интерес на одређеном подручју. То су најчешће пољопривреда, шумарство, рударство и енергетика. Значи, они треба да дају сагласност на то да се одређено подручје стави под заштиту и на те сагласности може да се чека годинама.
У Србији постоји 315 заштићених подручја укупне површине око 741 хиљада хектара, што је 8,3% државне територије. Све то Србију сврстава на само дно европске лествице.
Чини ми се да по званичним подацима, само Босна и Херцеговина има мању површину под заштитом, а све остале државе у Европи укључујући и оне које нису у ЕУ, имају већу површину под заштитом – закључује Максимовић.
Општи интереси заштите природе и појединачни економски интереси су у сталном сукобу у Србији, што је према речима Максимовића главни разлог што Србија нема више заштићених подручја.