By Уникатна уметничка дела од дрвета већ годинама су заштитни знак Голуба Милановића који се дрворезом бави скоро педесет година. Његови радови – скулптуре и клупе, красе многа места у Пријепољу, а стигли су и до других градова у Србији и иностранству. И у седамдесет другој години има вољу да ради и ствара, јер сматра да је поред талента, истрајан рад кључ успеха у сваком послу, нарочито оном који волите.
У својој радионици и оази мира у којој само прецизни ударци чекића и пуцкетање ватре у пећи ремете тишину, Голуб Милановић ствара своја дела. Обрадом дрвета и дрворезом почео је да се бави још 70-их година, необавезно и узгред, а данас је то прерасло у свакодневни рад.
Покојни отац је био грађевинац и имао је ту неку столарску машиницу, понешто је радио, а ја ту нисам никад ни прилазио. После сам почео помало и кренуо да правим нешто уникатније, неке столичице и скулптуре. Радио сам у Полицији, ишао сам доста по терену и са сваког терена сам доносио неки рад који урадим ножем или бритвом – почиње своју причу Голуб Милановић.
Цео радни век провео је као аутомеханичар у Полицијској управи у Пријепољу. Да ли себе данас више види као мајстора за дрво или аутомобиле?
Моји синови су механичари и кажу ми да сам „старински мајстор“, а ја сам мајстор који је добро научио занат. Знам и ова возила како и шта раде, али нећу да радим. Имам фићу једну коју хоћу да сређујем или ако неко има југа или заставино ауто, па довезе да му поправим. Што се тиче ових сад аута, право да вам кажем, то нису мајстори који порављају, него само монтери и само монтирају делове. Имају онај компјутер, погледају који је квар, наручи део који кошта 50 – 60 хиљада и то је поправка. И ја сам одустао од тога и радим само дрво – објашњава овај мајстор.
Прву причу са Голубом Милановићем смо направили још 2014. године када је, као дар, направио и поставио прву клупу на левој обали Лима. Од тада, до данас још много радова је поклонио свом граду.
Прва клупа је била она са коњима. Ја сам је по ноћи поставио, нико то није ни видео и није ни знао ко је урадио. После сам урадио још оне две, три и онда онај пањ који је извучен из Лима. Има скулптура и код поште и тамо на Прлу. Правио сам клупе и на Коловрату и то је мени задовољство кад ја могу то да урадим и да се неком свиђа – каже Голуб и додаје када види да нешто крене да се ломи и крњи, онда и губи жељу да ради.
Осим у родном граду, бројне скулптуре и дела стизали су до разних градова и етно села у Србији, али и иностранству. Радио је и клупе са мотивима животиња за Зоолошки врт у Београду, а његови радови красе и бројне цркве и манастире у окружењу. Аутор је и Часних крстова за Богојављенско пливање у Пријепољу.
Мени је част када ме зову и сваке године урадим по неколико крстова. То је мој дар и не наплаћујем и задовољство ми је што могу да нешто урадим и помогнем цркви – истиче Голуб Милановић.
Друштво у радионици му понекад прави један од унука, петогодишњи Војин. За сад више у разговору, али за коју годину, можда и у занату.
Понекад дођем да видим шта ради и вратим се у кућу. Не помажем му много да ради, више да попричамо – каже малени Војин.
Дрворез је и физички и психички веома напоран посао. Голуб је сваком делу максимално посвећен. Каже не уме да „склепа“, а ни да ради по туђим упутствима, јер свако дело ради „из главе“.
Нема по наруџбини, једино ако донесе човек да му нешто поправим, па могу тако. Иначе да ја нешто правим по његовом, ја стварно то не знам, само по свом – закључује Голуб Милановић.
Поред дрвореза, све чешће гради и викендице. Грађевина је каже, тежак, али једноставан посао. Додаје да је таленат потребан у свему, али да је вредан рад пресудан и кључ успеха у сваком послу.
