By На око 12 километара од Нове Вароши у селу Акмачићи, баш у самом Специјaлном резервату природе Увац, живи петочлана породица Ћировић. Ово би могла да буде прича о повратку младих људи на село, али ипак није само то. Ово је пре свега прича о љубави према природи, животу у складу са њом, али и свакодневним изазовима којe живот на селу носи са собом.
Меандрирао је животни пут Марка Ћировића, од Нове Вароши, Београда, затим Словеније, а онда је пре пет година скренуо у Акмачиће, село у које се његов прадеда доселио почетком прошлог века из суседног села Божетићи. У самом Специјалном резервату природе, где су меандри Увачког језера утиснути у околни пејзаж, брачни пар Марко и Ивана граде своју животну причу са троје деце. Своје жеље ускладили су са околностима, свесни да тако мора, барем за сада. Баве се сточарством, прерађују шумске плодове у готов производ и примају госте који желе одмор у сеоском домаћинству. Поносни су што њихово имање, старо око 120 година, није угашено. Томе је допринела и њихова одлука да, за време короне, напусте Словенију, где су живели шест година и у Акмачићима започну нови живот.
Постоји та нека економска и социјална сигурност, постоје неке могућности, али нема времена да се ужива у плодовима свог рада. Онда смо помислили, проћи ће нам живот, деца ће да одрасту, нећемо остварити однос са њима и изгубићемо оно нешто што је ваљда најлепше и највредније – присећа се Марко.
Ивана је тада била истог мишљења. Време са децом било је превише кратко.
Осетиш колико ти то фали, у односу на оно време колико си на послу, а када су они у вртићу. Заједно проведемо можда два-три сата, а онда они иду да спавају. И онда, само смо дошли овде, остали смо без посла и све се поклопило.
Упознали су се током студија у Београду. Ивана је из Ковина, а додир са селом имала је само приликом одласка код бабе и деде.
Знам да сам одувек желела да живим на селу, да имам велику породицу и доста деце. То ми није никакав велики изазов, колико има доста посла а мало подршке – каже Ивана.
Више пута нам напомињу да не желе да пошаљу поруку да је живот на селу немогућ. Напротив, никада се нису покајали због своје одлуке да ту живе. Али, осећају одговорност да укажу на проблеме.
Пут, струја, вода – набраја Марко инфраструктурне проблеме у Акмачићима и додаје: То заиста није до нас. Не тражим да ми буде асфалт до куће, али хајде да спојимо тај царски пут који је културно наслеђе, који је катастарски оцртан, али је непроходан већ 15 година сигурно.
Проблеми са струјом и водом су свакодневни, а отприлике изгледају овако:
Нестане, па дође, нестане па дође и тако десетак пута током дана. Покваре се замрзивач и бојлер, није то мала инвестиција. Исто и за воду.. нестане, дође под притиском и све вентиле нам поизбацује – препричава Ивана.
Акмачићи већ двадесетак година немају здраву пијаћу воду.
Тај алтерантивни извор који се користи нема више капацитет да снадбева сва ова домаћинства. Извориште Бјеланац је загађено према свим званичним и незваничним анализама, од стране једне млекаре и заувек је уништено. Нама је потребно као заједници да средимо тај водовод, ако га већ имамо – каже Марко, а Ивана се надовезује:
То је тај изазов што све кочи. Да нам барем на том пољу буде некако лаганије, да немамо тај притисак.
Њих двоје не сматрају своје личне одлуке великим подвигом, али желе да подсете да политика подршке оживљавању села мора бити доследнија и поткрепљена доказима.
Само је потребно да постоји воља и да не постоје парцијални интереси. Морамо да видимо шта је нама битно у овој општини, на шта да мислимо. У реду је некоме дозволити да нешто направи, неке хотеле и објекте, али хајде да корист од тога имамо сви, а не да то буде само нечије лично добро – закључује Марко.
Ивана је поред свих обавеза око домаћинства, решила да настави факултет. Сваке седмице, некада и по два пута, одлази у Београд, где завршава студије педагогије на Филозофском факултету. Своју борбу настављају ослоњени углавном сами на себе, а ипак свесни да без подршке система све иде неправедно споро и на моменте веома тешко.
