By Седамдесетих година прошлог века, када је кроз Пријепоље прошла пруга Београд-Бар, која је у то време представљала највећи грађевински подухват те врсте у Европи, Пријепоље је добило још једно грађевинско „чудо“. Како би се заштитила пруга од бујичног потока који је почињао у Чадињу а завршавао се у Грабљу, изграђен је аквадукт, али не испод пруге као што је била пракса, већ изнад, као мост. Он је и до данас остао добро очуван, само што је његова намена промењена. Уместо воде, данас њиме углавном пролазе пешаци.
Са магистралног пута у Коловрату назире се бетонски мостић, чију првобитну намену углавном знају само мештани Грабља. Данас њиме пролазе пешаци, па су и дрвене степенице постављене накнадно како би се олакшао пролаз. Седамдесетих година када је направљен, намена му је била да пругу заштити од бујичних потока.
То је један раритет у овим крајевима, после Римљана, први саграђен такав „мост за воду“. Дакле, вода не пролази испод саобраћајнице, него је пројектовано да пролази изнад. То је стварно прилично интересантно и тога нема у Србији више, односно, има још једaн, али је много касније изграђен. Сада има неколико у Европи, али она је била прва. Тако да је Пријепоље било родоначелник таквог једног начина регулације бујичних вода – истиче професор Шумарског факултета у Београду Александар Анђелковић.
За мештане Грабља информација да је ово први аквадукт саграђен изнад саобраћајнице у бившој земљи је нова. Али, старији се сећају како је грађен.
Пруга је била у пуном раду, радили су се потпорни зидови, биле су радне акције, долазили људи са свих страна. Тај мост је прошао само да би похватао ту воду одозго, он није ни предвиђен био за пешаке. Тај поток је знао да наиђе доста, али сад је горе пошумљено и нема воде. Скоро кад су биле оне падавине било је ту воде мало преко моста, тако да он и даље има своју функцију – каже мештанин Грабља Рамо Гојак.
Пропуст направљен у самом насељу према речима мештана био је висине два метра и лако се пролазило испод њега. Данас се његова висина мери у центиметрима, јер је доживео судбину многих пропуста у пријепољској општини који се не одржавају.
Тај пропуст је зачепљен мало по мало наношењем песка и шута највише. Нико то није прочишћавао, тако да је природно зачепљен, а не нечијом кривицом – објашњава Рамо Гојак.
Професор Анђелковић истиче да у свету регулисање речних бујичних потока датира још из 19. века. Јавило се као потреба прво у француским Алпима, када се посекла велика количина шуме, а што је довело до бујичних вода. У бившој Југославији градња оваквих објеката интезивирана је седамдесетих година прошлог века, али је почела много раније.
Код нас у Србији је то негде 1920. године када је саграђена регулација Калиматске реке у Владичином Хану. То је између Грделичке клисуре и Врањске котлине. То је почетак бујичарске праксе у ондашњој Југославији – подсећа професор Шумарског факултета у Београду Александар Анђелковић.
Аквадукти представљају и најпрепознатљивији симбол Римског царства и служили су да се људима обезбеди вода. Осим у Риму, аквадукти су грађени и у провинцијама како би се обезбедила њихова урбанизација.
