By У пријепољском селу Карошевине, у локалитету званом Глог, сама живи осамдесетчетворогодишња Цвијета Дучић. Остала је једина стална становница у овом делу села, у којем је шездесетих година прошлог века број становника премашивао цифру од 350, а данас их је тек нешто више од 100. Баба Цвијета свему томе сведочи и примећује да је песма у селу замрла, а да је тишина све гласнија.
На клупи испод винове лозе бака Цвијета Дучић углавном проводи дане, а неколико кокошки и пас Мрва су њено стално друштво. Не жали се баба Цвијета толико на самоћу, колико на чињеницу да због нарушеног здравља она више не може да обавља послове око куће као некад.
Самоћа јесте, али ја навикла на самоћу па шта ћу сад, морам тако. Слабо ми ко и долази. Устанем, намирим оно мало што ми треба и после седи, изиђи некуд, прошетај, врати се у кућу, седи и ето ти. Докле сам могла рукама, плела сам, имала сам чиме да се занимам. Имала бих и данас да могу, али сад ме руке боле, па не могу – прича Цвијета.
У посету јој најчешће долазе два сина, то јој представља велику радост. По потреби воде је код лекара, купују неопходно, јер Цвијета има минималну пензију коју је наследила од мужа, који је преминуо пре шест година.
Викали су ми они да идем са њима. Ма ја не могу. Ја не могу доле да ноћим, једва чекам кад ћу вамо горе. Волим да сам овде и волим да сам сама, да ми нико не командује и готово – каже кроз смех Цвијета.
Са мужем Душаном, Цвијета се раније бринула о кравама, воловима, козама и овцама. Данас ипак само има снаге да брине о цвећу.
То помало гледам и то је разонода, јер ја волим цвијеће. Да га не волим, не бих. Од стоке немам ништа, само неколико кокошака. Не могу, много сам ослабила.
Када јој самоћа испред куће досади, повлачи се у собу да гледа телевизију. Ту се каже понекад и посвађа, насмеје, проговори неку.
Највише волим пјесме и игре, то ме одушевљава. Порасла сам у пјесми. Кад сам ја била ђевојка, било је ђевојака у селу, па свако вече пјесма и игра и кад негде пођеш – пјеваш. Имало народа доста, па сваку вече негде прело, негде сјело, омладина се проводила ко ишта. Љепше било него данас што се има, а нигдје никога ни с ким нема. Шта је ово, ја не знам?! Овде одавно нисам чула пјесму, некако се деси да неко умре, па после ћуте и тако.
Цвијета је рођена 1940. године. Њена прва сећања о животу су рат и стална борба за живот. Бежање, скривање и живот о концу су страхови које је Цвијета покупила у детињству. Најстарија је од осморо деце из породице Видовића. Након рата, наступило је велико сиромаштво, борба за живот наставила се и без оружја. Ипак, Цвијета жели да памти само лепо.
Било је лијепо увијек и кад се није имало била сам млада, здрава, куд год хоћеш – можеш. Био је лијеп живот, а лијеп је и данас. Овако само што сам сама, али ја навикла, па ми није ни тешко.
Цео Цвијетин живот везан је за Карошевине. Удала се из куће удаљене од њене садашње тек око 500 метара. Пунолетство је прославила након удаје. Ипак, иако њене очи нису виделе света, у њима је скривена мудрост коју носе дубоко проживљена искуства. Са великим поносом истиче да има двоје унучади и троје праунука, који је посећују током лета. Тако Карошевине и живе, само лети. Зими је у овом делу села Цвијета сама. Чекаће пролеће, да опет све барем мало оживи. Биће ту и глог по коме је ово место и добило назив, као симбол заштите и одбијања зла.
