By Тежак је ово живот кад за малу ствар зависиш од другога – речи су којима седамдесетпетогодишња Јованка Шпица из Миљевића најбоље описује свој живот и сталну борбу са инвалидитетом. Уз подршку породице, до сада је успевала да преброди тешкоће, међутим, живот на селу сада је за њу постао претежак, јер јој је неопходна здравствена помоћ све теже доступна. Највећа брига за њу је да пре зиме пронађе смештај близу града, где би могла да добија потребну здравствену негу.
Живот је, од малена, пред бака Јованку постављао бројне изазове са којима је морала да се бори. Од четврте године болује од дечије парализе, која је настала као последица тешке прехладе.
Имала сам четири и по године кад сам се разбољела. Добила сам запаљење мозга и од тога ми сишло у ноге дечија парализа. Ишла сам са штапом увек, али опет сам се кретала у границама, нисам могла да идем дуг пут или тако – прича нам бака Јованка како се разболела.
Иако ускраћена за много тога, до пре десетак година успевала је да на својим ногама обавља основне ствари по кући. Од прошле године, ноге је скоро више и не служе, а и у рукама, уз константне болове, има све мање снаге.
До прије десет – дванаест година сам могла са штапом. Али ме после послали на Бањицу, па сам прво оперисала тетиве, па скочни зглоб… И онда сам морала на штаке. Али како време пролази, све ми теже и горе. Ето полако, сестра ми помогне да изађем до пред стару кућу, изађем мало на сунце испред врата, а жељна сам уф… са уздахом нам прича бака Јованка.
Након седам операција које је имала у животу и неколико дијагноза, бака Јованка има много лекова које мора да користи. Уз скромна примања од породичне пензије, коју је наследила од оца, и кућне неге, не може да приушти сву терапију коју мора да плати.
За остеопорозу што пијем лек ми кошта 2.800 динара, и то треба ујутру и увече да пијем, а ја пијем само једном на дан. Не могу, много ми то. Па све друге, за притисак, па витамине, креме, па свашта нешто – угињући раменима каже Јованка.
Протеза на левој нози, коју је раније о свом трошку мењала сваких две, три године, попуцала је, јер је није мењала одавно.
Вежем неким гумама јаким, јој… па ми отекне нога, слаба ми циркулација, ма не могу да ти испричам. Но ето, то трпим ја па шта да радим – жали се Јованка показујући нам каишеве и гуме којима стеже протезу.
Одлазак до лекара, за бака Јованку представља велики проблем, прво због скупог превоза таксијем од Миљевића, а онда и недоступности појединих здравствених услуга, јер су степенице за њу непремостива препрека.
Па требало би да одем и код очног доктора да промјеним диоптрију, али џаба. Има сад очни доктор, али лифт не ради и онда ћути и трпи – прича бака Јованка.
Како стиже зима, пред бака Јованком су нове бриге. Ранијих година би зиму провела код сестара или брата, који су сада и сами болесни или преминули. Најмлађа сестра Здравка која живи у Панчеву, брине о њој, али су године, здравље и породичне обавезе, препрека да буде подршка и помоћ сестри.
Данас, док можеш, можеш. Кад не можеш, није пожељно да некоме досађујеш. Ја би’ највише вољела, да су моји раније имали нешто ближе граду, бар да имам једну собу доле , да ја могу да позовем хитну помоћ да ми дође, да ми нешто да неке лекове. ‘Вамо горе је то далеко, зима долази, овде зна пасти до метар снијега. И то би се потписала једном да једем само, а да имам једну собу и ве-це шољу, па макар сјела на ве-це шољу па се окупала… Овде више не могу – са сузама у очима, бака Јованка завршава своју причу.
Док од бака Јованке одлазимо макадамским путем испрекиданим афалтом, у глави нам одзвањају њене речи „тежак ти је ово живот кад за малу ствар зависиш од другога“. Надамо се да ће њена прича подстаћи и установе и све друге који могу да помогну да пре зиме обезбеди смештај у ком би имала боље услове за живот и потребну здравствену негу и помоћ.
