By Од око 6.000 регистрованих пољопривредних газдинстава у Пријепољу, тек у нешто више од 1.100, односно 19%, носитељке газдинстава су жене. На једном таквом газдинству у пријепољском селу Бјелахова са својом породицом живи и ради Ана Шљивић. Производњу на имању, на ком гаје 11 грла крава, обрађују око осам хиљада саднице малине и убирају плодове домаћег воћа и поврћа, Шљивићи планирају да унапреде и прошире. У времену када се села гасе, ова породица је међу реткима која своју перспективу види на селу.
У домаћинство Шљивића, Ана је дошла са 22 године. Како је и сама одрасла на селу, рад на имању није јој био ни тежак ни стран, па је са супругом Дејаном спремно кренула да развија имање и ствара породицу. За 22 године брака постали су богатији за троје деце, сина Николу, ћерку Миу и најмлађег трогодишњег Душана.
Кад сам дошла ту, била је заједничка кућа и сви смо живели у заједници, али ми пуни снаге и воље за радом и најважније, љубави једно према другом, решили смо да наставимо ту да радимо и стварамо. Прво смо почели са малинама, купили смо око 2.000 струка и посадили. Тада у селу нико није имао малине, ми смо први почели. Како које године, све смо проширивали засаде и сада имамо око 8.000 садница. Направили смо нову кућу. Дејан је повремено радио у Бродареву у Пошти, па смо купили кола, па касније трактор, па за неколико година нови велики трактор. Онда смо почели да се бавимо сточарством. Прво смо добили једну краву преко општине, и углавном смо добијали више на поклон, него што смо куповали. Остављали смо од наших крава, једну по једну јуницу и сад имамо 11 грла – прича Ана Шљивић како је са породицом подизала имање.
Брига око стоке, захтева доста рада у ком учествују сви укућани. Током лета краве су пуштене и пасу на око 10 хектара њиховог и комшијског имања, а недавно су проширили и штале. Дневно, Ана накупи око 10 килограма сира за који имају сигуран пласман и сталне купце.
Нису тренутно све на мужи, нека се не музе, али углавном продаја сира иде добро. Највише продајемо у Лазаревцу, Београду, Пожаревцу, чак и у Црној Гори. Имамо своје муштерије које су задавољне и зато имамо и ми воље да то проширимо. Имамо рачуна, али љубави према животињама, нарочито мој син – истиче Ана.
Највише посла на имању је лети када почене берба малине. Иако претходне три године, откупна цена није била нарочито висока, Шљивићи не планирају да одустану од узгоја малине јер, уз сву потребну механизацију, могу да стигну да их обрађују сопственим снагама.
Све сами повежемо и исфрезирамо. Кад почне берба, углавном радимо сами, само једне године смо имали раднике. Ту су ми ђевер и јетрва и кад не беру код њих они дођу беру код нас – додаје Ана Шљивић.
На имању је све домаће и природно. Уз велики рад, сматрају да је здрава храна коју произведу, данас ипак привилегија. То је највише и привукло најстаријег сина Николу, да после завршене средње школе остане на имању.
Планирам да овде останем на селу пошто сам овде сам свој газда. Не планирам ни код кога да идем да радим, сам сам свој газда, сам себи одређујем радно време. Планирам да повећам број стоке, бар на двадесет грла. Почели су да улажу максимално у сточарство зато што сточарство у Србији полако пропада, али овако млади људи као ја можда ће успети то мало да поправе – сматра двдесетједногодишњи Никола Шљивић.
Од домаћег поврћа, већ је спремљена разноврсна зимница и уредно спакована у тегле, а од воћа осим џема, већи део заврши у ракијском казану. У ово доба има доста печурке, па Шљивићи сакупљају и предају у откуп. У Београду граде кућу и планирају да отворе радњу у којој би понудили своје домаће производе.
Планирамо да отворимо неки свој објекат где ћемо наше производе моћи да продајемо. Поред сира ту ће бити још много наших домаћих производа, па ћемо видети колико ћемо моћи да све то остваримо – закључује Ана.
У времену када се села гасе, ретке су породице као Шљивићи, који своју перспективу виде на селу и не сумњамо да ће вредним радом остварити своје планове и наставити да улажу и развијају своју производњу.
