By Ни киша није спречила грађане и грађанке Пријепоља да се још једном окупе на платоу Дома културе и пруже подршку студентима, који се месецима боре за правду за настрадале у Новом Саду. Подршку студентским захтевима пружили су и ђаци основних и средњих школа, просветни радници и родитељи.
Пријепољски песник Раде Бабић се у свом говору осврнуо на сва она страдања која су последњих деценија обележила нашу новију историју и поручио за говорницом да су студенти ти који су упалили светло и отерали таму. Време је за живот, за младост, за љубав, за ову децу, за ову светлост коју носе са собом, јер доста нам је више мрака, поручио је Бабић.
Подршку студентским захтевима који се односе на објављивање комплетне документације у вези са реконструкцијом надстрешнице и процесурање одговорних за њен пад, пружио је и бивши официр Амир Реко.
Многи говоре да је на младима будућност, али ништа не чине да им дају право да себи сами граде будућност. Због тога је овај тренутак јако тежак и осетљив. Али ја вјерујем у вас, ја вјерујем у нашу младост, ја вјерујем у заједништво, у оно што инстински може бити покретач и снага не само овог града, не само државе Србије, већ и цијелих ових протостора, поручио је са говорнице.
Након обраћања говорника, окупљени су у тишини одали пошту настрадалима приликом пада надстрешнице у Новом Саду. Након петнаестоминутне ћутње, колона је кренула у протестну шетњу централним градским улицама. На чело колоне били су млади који су носили заставу државе Србије и заставу са грбом Општине Пријепоље.
Окупљени су кренули са платоа Дома културе преко улице Санџачких бригада, одакле су скренули у Валтерову код зграде Суда. Ту су се зауставили на неколико минута, а из масе су се могли чути повици ,,Хоћемо правду”. Шетњу су наставили до зграде Општинске управе Пријепоље, где су такође застали на неколико минута како би послали надлежнима поруку да их нико неће застрашивати, уз објашњење да студенти имају своје, а матуарнти своје захтеве и позвали надлежне да их испуне. Након вишеминутне буке наставили су до зграде Музеја, а потом скренули у улицу Нијазије Мусабеговића како би стигли до почетне тачке.
Током шетње могли су се чути повици ,,Пумпај”, звук пиштаљки, труба и бубњева. Транспаренти које су окупљени овог пута носили били су у духу слогана студентских протеста ,,Пупмај”, те су поруке биле: ,,Пумпај спас за све нас” и сликовит приказ крваве руке, пумпе и срца.
