By Уместо буке као одговора на употребу недозвољеног звучног средства на великом протесту у Београду, недељу дана раније, на скупу подршке студенстким захтевима, испред Општинске управе Пријепоље, владала је мукла тишина. Матуранти Пријепољске гимназије су носили транспаренте на којим је било само једно име – Вукашин Црнчевић, ђак Економске школе ,,Светозар Милетић” у Новом Саду и шеснаеста жртва пада надстрешнице.
Тишина је говорила, тако би се могао описати данашњи скуп у Пријепољу који су са тугом због још једног изгубљеног живота, предводили матуранти Пријепољске гимназије.
Говорила је тишина и тог 15. марта, кажу они који су били на скупу у Београду, али говоре и недела оних који су је насилно прекинули и то у тренутку одавање поште настрадима у Новом Саду.
Оно што је мене разочарало, то је присуство фунционера и наших суграђана који су отишли да подрже људе који раде против свог народа, против студената, који на њих испаљују топове. То је оно што је мене јако повредило и поразило, каже Јасмина Ровчанин.
Баш као и седмицу раније, тишина је и данас насилно прекинута. Повицима појединих пролазника и гласним смехом са друге стране закључаних врата Општинске управе.
То само потврђује оно што све време видимо, да овај град, ову државу воде људи којима није стало до народа, који не гаје никакву емпатију ни према жртвама, ни према живима, који гледају само личне интересе. Ово само потврђује то да се плаше народа, да се плаше истине, да нико од њих није имао смелости да данас изађе, да нам се прикључи овде, истиче Раде Бабић
Невидљиви су за представнике власти и институција, али не и за грађане и грађанке који их месецима подржавају и дају им снагу да истрају у својим захтевима.
Ми смо већ четири месеца у блокади и морам признати врло је тешко. Јер колико год нас народ подржава, власт нас не констатује. Човек би рекао да ће се после четири месеца нешто променити, али не, они врте своју причу. Говоре како нисмо у праву. Називају нашу побуну обојеном резолуцијом прича Емрах Халиловић, студент из Пријепоља и додаје: Ми се боримо како би наша деца у будућности имала оно што ми нисмо имали, боље стање у држави.
Да би се захтеви испунили није потребно много – само да се поштује закон.
Устав је изнад закона. Хијерархија правних аката је Устав, закон, подзаконски акт. Поштовање то троје и довољно ће бити да живимо, закључује Душица Сарић.
Првобитни план протеста је промењен због смрти деветнаестогодишњег Вукашина Црнчевића, шеснаесте жртве пада надстрешнице. Окупљени грађани су ћутали минут дуже за настрадале у Северној Македонији.
О месту и времену одржавања наредног скупа грађани и грађанке ће бити накнадно обавштени.
