By Почетком новог миленијума основана су нова удружења која су се борила за права жена и равноправније друштво. Међу њима је било и Удружење „Форум жена Пријепоља“. Храбре и истрајне активисткиње, које су 8. новембра 2000. године основале удружење, окупиле су се са идејом да промовишу женска људска права, родну равноправност и побољшају положај и квалитет живота жена у Пријепољу.
Након волонтерског организовања и учешћа петнаестак жена из Пријепоља у предизборној кампањи „од врата до врата“ у оквиру програма “Твој глас, глас разлике” половином 2000. године, покренута је иницијатива за оснивање удружења.
Иницијаторка окупљања жена и оснивања невладине организације била је Милева Малешић, новинарка и активисткиња „Жена у црном“ из Београда деведесетих година и београдске организације „Жене и медији“ оснивачице Наташе Марковић, новинарке и власнице прве приватне издавачке куће “Плави јахач” која је штампала књиге жена ауторки.
Оснивачка скупштина одржана је 8. новембра 2000. године у Пријепољу, у просторији Општинског одбора Демократске странке у Подвароши. Иницијативном састанку и Оснивачкој скупштини присуствовало је 10 жена, оснивачица – новинаркe Милева Малешић, Мирјана Тешевић и Мемнуна Цмиљановић, инжењерка геодезије Нада Средојевић, економисткиње Мелиха Садиковић и Биљана Баковић, професорке Љуба Пуача и Неџиба Халиловић, медицинска сестра Стана Секулић Брашанац и правница Мила Гојковић која је била и записничарка на Оснивачкој скупштини Форума жена Пријепоља.
После скоро 25 година, неке од њих су се састале на „кафи сећања“ да се подсете на време када им је било свега доста – ратова, бомбардовања, страха, подела и неразумевања, насиља, патријархата. Биле су потребне једна другој, знајући да су њихови женски гласови, гласови разума, гласови разлике и да оне то могу.
Никад не треба потцењивати малу групу организованих грађана и грађанки да могу да направе неку промену. Промену једино и праве тако организоване мале групе, које почињу са једном, две, три, четири особе па нарасту у организацију. Поносна сам на нас које смо се окупиле те 2000. године и на све које су нам се после прикључиле и радиле са нама кроз разне пројекте. Важно је да смо ми имале неке жене које су веровале у нас и да су нас мотивисале да и ми поверујемо да ми то можемо и да кренемо у ту авантуру побољшања квалитета живота наших жена, овде у Пријепољу – да формирамо удружење Форум жена Пријепоља, да се окупимо и кренемо да радимо – истиче оснивачица и дугогодишња председница УО Форума жена Пријепоља Милева Малешић.
Kако су прве активности биле усмерене на промоцију Удружења и анимирање жена да изађу на изборе то је заинтересованост за чланство брзо расла и за неколико месеци Удружење је у чланству имало 30 жена. Већ на другом састанку придружиле су се Милена Глушчевић, Ранка Урошевић, Милица Мартиновић, Рада Дивац, Сана Мушовић, Љиља Чаравеша, Љубинка Пејовић, Љиља Чаркиловић, Ивана Цмиљановић, Елифа Солаковић, Kатарина Kувељић, Јела Посркача, Хедија Балићевац, Наташа Мрдаковић, Љиљана Kнежевић, Анела Ровчанин, Бранкица Филиповић, Бисера Мушовић, Драгана Малешић, Светлана Kлачар и Светлана Малешић. Окупиле су се жене различитих занимања, генерација и животних прича, али са истим циљем.
Свима нама је циљ био исти – за женска, људска и мањинска права смо одлучиле да се боримо на све могуће начине. Осврнула бих се на још један аспект тих година, а то је жеља за бољим, праведнијим животом, животом без страха, без предрасуда о било чему, поготово о међунационалним збивањима која су се дешавала у протеклим годинама – прича Стана Брашанац.
Тада сам била јако срећна што могу да говорим о обесправљености, посебно жена и тако смо се и фокусирале на женска људска права. Ја сам то некако и кроз моје занимање, пошто сам радила у школи, имала прилику да видим ту разлику између девојчица и дечака и колико су били супериорни у односу на девојчице и некако сам се стално залагала за њихова права – сећа се Неџиба Халиловић.
За прикључивање Форуму жена Пријепоља Милицу Мартиновић мотивисала је жеља да уради нешто што би помогло женама да поправе њихов положај.
Неплаћени рад који обавља у породици и све што треба да уради, жена ће да уради за другог, а себе ће да увек да стави на последње место. Тако да ме водила жеља да помогнем да жене буду економски самосталне, да воде рачуна о свом здрављу и да буду присутне у свим друштвеним сегментима – додаје Милица Мартиновић.
Визија је била, у том времену, нажалост и у садашњем, врло прихватљива. Визија коју је имала Милева и остали који су нас окупили, да се ради, да жене покажу шта могу и доказало се да жене то могу – сматра још једна од оснивачица Форума жена Пријепоља Мелиха Садиковић.
Активисткиње Форума жена су деловале управо са визијом да мењају своју заједницу и унапређују положај жена, храбро отварајући теме о којима се дуго ћутало. Знале су да су први кораци важни, али и да праве, дубинске промене захтевају време, истрајност и снагу да се издржи на том путу.
Тада сам хтела да мењам све, да мењам свет, мислила сам ми то жене можемо, али врло то тешко и споро иде, нарочито сада када је таква ситуација у друштву, кад не поштује нико никога. Мислила сам да ћемо направити промену, нарочито ми жене, да ћемо утицати да се промени стање у школству, судству, здравству, али сам се суочила са тиме да се ништа није променило, да је још горе – тврди Љуба Пуача сећајући се почетног ентузијазма и рада Удружења.
Организовале су велики број радионица са женама на различите теме, стварајући простор у ком су оне могле отворено да говоре о ономе што их мучи или радује. Важно је било да их неко слуша и да се њихов глас чује. У првим годинама рада удружења, радионице су биле усмерене на мировни активизам и унапређење етничких односа у заједници, као и на економско оснаживање жена у сеоским срединама. Активисткиње су се трудиле да женама подигну свест о вазности бриге о себи и свом здрављу. Организовано је неколико радионица о здрављу жена које су тада водили др Сејо Садиковић, др Милица Мартиновић и др Биљана Стојадиновић.
Као удружење, кренули смо прво са радионицама по селима о репродуктивном здрављу и полно преносивим болестима које су биле посећене. Било је драгоцено слушати жене које говоре о њиховим проблемима, не само о здрављу, већ о њиховом положају и немогућности да се посвете себи и свом здрављу. Надам се да смо ми са тим радионицама успеле да мотивишемо жене да више воде рачуна о свом здрављу – истиче Милица Мартиновић.
Осим што су знање преносиле на друге жене у свом окружењу, чланицама Форума жена је била једнако важна едукација и рад на себи па су пролазиле различите едукације у Новом Саду, Београду, Новом Пазару и даље да би могле да раде посао због ког су се и окупиле.
Радиле смо пуно са Саветима за родну равноправност као општинским телом, едуковале њихове чланице. Писале пројекте, преко 150 пројеката је урађено за ових 25 година. Имале смо подршку више од 40 донатора и ниједна врата нам се нису затворила, увек су остала отворена за даљу сарадњу. Преко 3.500 жена су биле кориснице наших пројеката. Неке су економски оснажене, па су добиле средства да набаве опрему за себе и свој бизнис. Неке су едуковане да се не одричу наследства, јер то њима припада по закону, неке су се медијски описмениле да боље прате медијску сцену и оно шта им медији сервирају. Радиле смо семинаре за новинаре и новинарке из других градова, на које су сви радо долазили и сви их памте – додаје Милева Малешић.
Један од важних пројеката у првим годинама рада Форума жена како би се глас жена и женских орагнизација чуо „даље и јаче“ била је продукција радио емисије „Наш глас – глас разума“ која се у периоду од 2002. до 2006. године емитовала на 10 радио станица у Србији.
Као новинарке са дугогодишњим искуством, Милева Малешић и Мирјана Тешевић, заједно са колегом сниматељем и монтажером Радованом Чаркиловићем, основале су 2008. године Телевизију Форум, прву локалну телевизију која је производила и емитовала информативни програм и оком камере бележила догађаје у Пријепољу. Била је то такође и прва телевизија цивилног сектора у Србији и на Западном Балкану коју су основале и водиле жене. Оснивање телевизије у склопу Удружења значило је стварање медијског простора који ће служити јавном интересу, промовисати људска права и родну равноправност.
Данас, двадесет пет година касније, оснивачице Форума жена сматрају да околности нису битно промењене у односу на време када су почеле. Ипак, свесне су да су оствариле значајне помаке и да је уложени труд имао смисла. Управо то уверење даје им разлога да гледају у будућност удружења са вером и оптимизмом.
Сад ми се чини да је горе него 2000. године, да смо радили у бољим условима, слободнијим… Форум жена је и добро опстао и добро је радио, давао подршку свима којима је требала и желим да настави тако и даље – каже Љуба Пуача.
Неџиба Халиловић сматра да није било узалуд.
Било би ми јако жао да сам остала да ћутим и да нисам покушала да оно што је до мене искажем и укажем. Некад се то прихватало, некад није, али било ми је драго што сам у свему овоме учествовала – додаје Неџиба.
Форум жена траје са успехом и ја нам желим трајање – поручује Мелиха Садиковић
За оснивачице удружења сусрет је био веома емотиван. Успомене, загрљаји, сузе због оних које више нису са њима, али и снажан осећај поноса на оно што су започеле, а што траје већ 25 година, и уверење да са млађим активисткињама има будућност.
