By Прошло је три како је Невена Кувељић из Пријепоља заједно са партнером кренула у нови живот у шведски град Малме. Бољи услови за одрастање детета, које је тада очекивала, као и сигурност за целу породицу, били су разлози због којих су, као и многи пре њих, одлучили да напусте Србију. Али која је цена тог одласка? Да ли се губи осећај припадности и како се гледа на актуелности у Србији из даљине? Одговоре смо добили од Невене, која је тренутно у посети родном граду.
Невена Кувељић је у Србији живела 30 година. Све успомене, детињство, школовање, вежу је за Пријепоље и касније Београд, где је завршила Факултет политичких наука. И то је нешто што је никада није напустило, иако је већ три године физички далеко.
Пуно ми значи што ја знам одакле долазим и знам где је моја база, где су моји корени и где је мој дом. Тако да немам проблем идентитета, али се трудим да прихватим то шта ми та нова земља даје. Нико ме никад неће чути у Шведској да лоше причам о Србији, али не волим да причам лоше о Шведској, зато што сматрам да треба поштовати домаћина који те је угостио – каже Невена.
Али, одлазак има и своју цену. Најтеже јој пада што њен двогодишњи син одраста далеко од њених родитеља. Такође, актуелна дешавања у Србији терају је на константно преиспитивање.
Питала сам се и гризла ме савест зашто нисам у Србији, да се неко тамо бори у моје име. Међутим, на сву срећу, ми смо се тамо брзо организовали за протесте и урадили све што смо могли. Дубоко верујем да ћемо ми увек наћи пут и да људи који имају вредности и снаге не треба да одустају и нећемо одустати. Мислим да је и добро што постоји дијаспора, јер она има невероватну снагу, због тога што нема чега да се плаши – закључује она.
Одлука да остане у Шведској првенствено је условљена будућношћу њеног сина.
Ја једноставно не желим да моје дете одраста у хаосу. Јер ми сви цео живот одрастамо у хаосу. Моји су родитељи стално говорили да ће сутра бити боље и ја сам мислила да када завршим факултет да ће ми бити боље, па кад нађем посао да ће ми бити боље. Све сам то сама урадила у Београду, никада нисам имала посао преко везе, имала сам подршку родитеља током студирања. Али, мени никада није било боље, стално сам живела у хаосу и немиру. Да не причам какви су послодавци били, да су кршили закон и да је на то требало да ћутим. Е па ја нисам неко ко ћути.
И док Невена гради будућност под северним небом Шведске, њено срце остаје везано за брда Пријепоља. Зато не жели да буде изричита у ставу да се никада неће вратити у Србију, већ јој је то и даље једна од животних опција.
