By Приликом недавне посете гробу Окице Глушчевића на Новом гробљу у Београду, новинар из Пријепоља Милан Цмиљановић суочио се са рушевином. Наиме, једном од првих српских новинара, рођеном у Каменој Гори крај Пријепоља, на Новом гробљу у Београду изломљен је споменик и камени крст, а његово гробно место избрисано је из званичне евиденције. С обзиром да се одавно бави ликом и делом Окице Глушчевића и свестан његове величине и значаја, његов апел за помоћ стигао је и до новинарских удружења.
Новинар Милан Цмиљановић, припремајући прилог за годишњак „Стари Влах“, посетио је гроб Окице Глушчевића на Новом гробљу у Београду како би направио неколико фотографија. Некрополу подигнуту крајем 19. века уништио је људски немар.
Затекао ме је узнемиравајући призор, споменик је био поломљен у више делова. Контактирао сам његовог потомка Деја Глушчевића, некада једног од највећих фудбалских талената у Пријепољу, који је остварио тренерску и фудбалску интернационалну каријеру. Он је повремено обилазио Окичин гроб, хтео је да се брине, међутим, то мора правно да се реши – објашњава покретач иницијативе да се споменик обнови новинар Милан Цмиљановић.
Породица не може да обнови споменик јер се налази у заштићеном делу гробља. Потомак Окице Глушчевића затражио је и објашњење шта је довело до оштећења споменика.
Објашњење је било да су пале гране приликом сечења једног огромног стабла када је пала грана и поломила споменик. Али, очито то није истина, јер ниједан други споменик у околини није срушен. То је припрема да се ту неко други усели, а то се већ ради и већ на том старом делу заштићених споменика који су стари 100 и нешто година, усељава се новокомпонована тзв. „српска елита“ и властодршци – каже Цмиљановић.
Све што је видео и сазнао, Цмиљановићу је било довољно да предузме активности како би се очувало сећање на Окицу Глушчевића.
Чим сам се вратио из Београда са тим фотографијама, написао сам тај један текст. Свакодневно се чујем са цењеним колегом Пријепољцем Радоманом Ирићем, који сада живи и ствара у Врању и испричао му ту причу, пошто он има те контакте са сталешким удружењима УНС-ом и НУНС-ом. Он је алармирао оба удружења и они се одазвали. Како ми је рекао Радоман, председник УНС-а Живојин Ракочевић је рекао да ће удружење предузети све правне радње и да ће споменик Окице Глушчевића вратити у првобитно стање, преузети бригу и старање у будућности – каже Цмиљановић.
Уз Перу Тодоровића, Окица Глушчевић важио је за најбољег српког новинара друге половине 19. века. Рођен је 1858. године у чувеној хајдучкој породици у Каменој Гори, борио се у Српско-турском рату, похађао гимназију у Београду, а завршио Филолошко-историјски факултет у Петрограду. Као новинар, уређивао је листове „Поклич“ и „Одјек“, а његови оштри текстови против режима довели су чак и Николу Пашића у затвор на осам месеци. Превео је дела Бајрона, Љермонтова, Тургењева, Мопасана, а са сарадницима и „Јаднике“ Виктора Игоа и Толстојев „Рат и мир“.
У тој гробници Окице Глушчевића сахрањена је и његова жена Рускиња Настасија, син Борис, ћерка Олга и њен супруг Драгутин Којић, тада министар просвете у Влади Краљевине Југославије. Осим Бориса и Олге, Окица је имао још и старијег сина Михајла и ћерку Надежду.
Новинарска награда „Окица Глушчевић“ била је установљена у Пријепољу и додељивана седамдесетих година у част овог пионира српског новинарства, али је, након краткотрајног обнављања 1994. године поново пала у заборав. Његову лозу наставио је и праунук Филип Глушчевић, некадашњи уредник „Форбса“ у Њујорку. Окица Глушчевић преминуо је 1898. године.
