By Са којим се све изазовима суочавају женске организације у Србији, у којој мери је угрожена безбедност активисткиња и колико на њихов рад утичу тренутне друштвено-политичке околности? Одговоре на ова и друга питања доноси нова епизода подкаста „Наш глас, глас разума“, у којој говори извршна директорка и једна од оснивачица удружења „ФемПлац“ из Панчева, Биљана Јањић.
Пораст насиља над женама, изостанак реакције институција и све већи притисци на активисткиње реалност су коју женске организације у Србији покушавају да промене без икакве системске подршке, а све чешће и уз бојазан за сопствени опстанак.
Наше неке анализе које смо радили као Фем Плац показују да женске организације немају приступ средствима на јавним конкурсима, да се не опредељује довољно новца за родну равноправност, нити за спречавање насиља, да оне које дугогодишње, не само активисткиње, него организације које пружају подршку женама у ситуацији насиља, које су настале пре 20 и више година, готово у потпуности морају да зависе од донација за услуге које пружају, као што су СОС линије, психосоцијална подршка, центри за жртве сексуалног насиља. То је још једна врста притиска, једно константно изнуривање, суочавање са нападима у јавном простору, у дигиталном свету, ускраћивање средстава, политика, што заправо доводи до тога да смо заиста у једном јако тешком положају, што видимо и кроз нападе на разне наше колегинице, како на мрежама, тако и директне физичке нападе – каже Биљана Јањић, извршна директорка удружења „ФемПлац“ из Панчева.
Јањић истичe да су студентски и грађански покрет и протести на неки начин довели до тога да и женске организације пробуде у себи жељу за отпором и удруживањем, како би кренуле заједно у борбу за праведније и безбедније друштво, јер је безбедност жена у овој држави озбиљно угрожена.
Ми смо за сада прикупиле око 70 инцидената и напада према 120 жена, што је заиста велики број. Ако бисмо погледале, то би отприлике било као да се један недељно дешава, и забележиле смо, наравно, нападе, ударце, пребијања, привођења, сексуално узнемиравање, претње сексуалним насиљем. Већина жена са којима смо разговарале говоре да су у исто време доживљавале и физичко насиље, и сексуално, и вербално, а да је након тога уследило дигитално насиље које је било продужено. Некад месецима траје и то је део који су доста тешко поднеле и подносе и даље, зато што је то простор где имамо најмање заштите. Ми смо у исто време пратиле и реакције институција на све то и можемо да кажемо да смо јако разочаране, зато што институције углавном нису реаговале на све ове нападе на жене, што говори о томе да немамо заштиту и да у ову борбу идемо саме – истиче Јањић.
Јањић подсећа и да у Србији не постоји званична статистика о фемициду, јер ово кривично дело није посебно препознато, због чега ова организација на основу медијских извештаја самостално прати случајеве убистава жена. У тренуцима друштвене кризе од суштинског значаја је међусобна солидарност и умрежавање у борби за права жена.
Рекла бих да је то кључно и то се често показује да у кризним временима врло брзо проради та мрежа женске солидарности и сада се то опет показује, да је заиста неопходно да се што више састајемо и да што више разговарамо – рекла је Биљана.
Упркос изазовима, женске организације у Србији настављају борбу ослањајући се на солидарност, умрежавање и жељу за безбеднијим друштвом у коме се поштују закони и основна људска права, закључила је Јањић.
Послушајте цео подкаст:
