By У Пријепољу је, у 101. години, преминуо најстарији Пријепољац, Милан Ружић. Био је живи сведок и актер многих догађаја који су обликовали наш крај, а своја сећања је у пар наврата поделио и са гледаоцима Телевизије Форум. Сахрањен је у понедељак, 21. септембра на гробљу у родном Џурову.
Причу са Миланом Ружићем смо први пут забележили 2023. године, када је већ носио титулу најстаријег Пријепољца, што је и био повод његове посете редакцији Телевизије Форум. Упркос годинама, дошао је пешке из Залуга, где је живео.
“Мени је мајка живела око 96 година, а остали нико није у фамилији, ни у селу, оволико година живео. Шта је узрок, не могу знати. Сваки дан изађем, по неколико километара прошетам, бојим се стаће ми ноге, бићу непокретан, па још горе муке него што су овако”, рекао је тада Милан Ружић.
Признао је тад да је старост тешка, али и да не разуме ни зашто је се људи плаше.
“Не треба се плашити старости, али по мени су моје године велика старост. Ја и нисам желио да дочекам ове године, зато што се ипак плашим болести. Остао сам сам, жене ми је умрла пре скоро две године, па је и због тога друкчије”, причао је Милан.
Милан Ружић се родио 1925. године у селу Џурово као четврти од петорице синова. Основну школу завршио је у свом селу, а средње образовање у Ужицу. Пред крај рата, са 19 година, прикључио се партизанима. Био је матичар у Месном одбору Џурово, одборник у скупштини, поротник у суду, секретар Месне заједнице Пријепоље.У пензију је, без и једног дана боловања, отишао 1986. године са места општинског рефернта за здравље и социјалну заштиту.
Милан је са нама поделио и тренутке када је са родбином и пријатељима 2025. године прославио 100 рођендан. И тада није осећао страх од старости и смрти.
“Да вам кажем, да ми је жеља да живим – није ми жеља да живим. Али, желим народу и младежи да живе добро. Ми смо прошли тешкоће, ратно стање, тешке ситуације, велико сиромаштво. Сад је ипак друкчије”, закључио је том приликом овај стогодишњак.
Тада је рекао и да воли Пријепоље, пре свега због људи, јер је народ фин и добар. И зато му ништа у животу није било мрско, јер је волео друштво. Похвалио се унуцима и посаветовао их да се држе добрих људи и друштва, да се држе своје ријечи и да раде све што је добро, као што су радили њихови преци.
Милан Ружић је у присуству породице, родбине и пријатеља сахрањен на гробљу у Џурову у понедељак, 21. септембра.
